Ako svirate gitaru i želite da postanete najbolji gitarista, a živite sa istočne strane Atlantika, verovatno bi vam najveći konkurent bio Nikos Nick Dounosis, Solunac koji već 35 godina sija u sazvežđu rock i blues zvezda.
Nik, ukratko se predstavite srpskoj publici.
—Sa zadovoljstvom. Ja sam Nik Dunosis gitarsita i pevač u grupi Nick and the Backbone, pre toga sam 13 godina biou grupi Blues Wire koja je nastupala u Užicu pre tri godine. Blues Wire je bio vodeći bluz bend u Grčkoj, i na neki način smo uspeli da kreiramo bluz scenu u zemlji. Nakon epizode u Blues Wire-u, odlučio sam da kreiram svoj bend zato što sam imao puno sopstvenog materijala i ideja, i tako je nastao trio Nick and the Backbone. Sviram već 35 godina, i uživam u ovoj muzici. Puno putujem, imam puno nastupa i to me čini srećnim.
Koji je vaš muzički pravac?
—Uvek sam bio negde između roka i bluza. S vremena na vreme sam pokušavao da se držim samo jednog pravca, ali pošto sam Grk, nije bilo moguće da budem bluz purista pošto mi Grci ne možemo da se držimo samo jedne stvari(smeh). Sve u svemu na moju muziku je uticalo dosta muzičkih pravaca: engleski bluz, američki bluz, rock&roll,jazz itd. i na osnovu tih uticaja iskristalisala se i moja muzika.
Za Vas mnogi stručnjaci kažu da ste jedan od najboljih evropskih gitarista. Šta je potrebno da bi se dostigao taj nivo?
—Hvala im ako tako misle, to je veoma pohvalno za mene, ali se ja ne bih složio sa tim (smeh). Teško je odgovoriti na pitanje. Najbitnije je da voliš da sviraš i da tvoja svirka dolazi direktno iz srca. Ne postavljam ciljeve, ne zacrtam sebi da taj i taj dan moram da učim tri sata ili da naučim neku novu tehniku. Jedino što sam hteo je da zvučim slično kao ljudi koji su mi bili idoli. Na primer ako čujete neku pesmu od BB Kinga ili Steve Ray Vaughna, doživite neku moćnu emociju i to je ono što sam ja pokušavao da ostvarim bez obzira koju tehniku koristim.
Nik Dunosis
Trenutno rock, blues i jazz muzika gube na značaju. Po Vašem mišljenju da li je moguće vratiti važnost ovim vrsta muzike u svetskim trendovima?
—Društvo se uvek menjalo, i svaki put kada se društvo promeni drugi muzički pravac ispliva na vrh. Nekad su slikari, muzičari i pesnici imali veliku važnost u društvu, zato što su dosta uticali na njega. Tako da ako društvo posrće, kao što se dešava sada, prava muzika posrće sa društvom, a pod pravom muzikom mislim na onu koja se stvara i svira, a ne ona koja se samo emituje kao na primer elektronska. Ljudi prate ljude koji se bave nekim umetnostima, i kada se ne podržavaju umetnici onda opada i njihov značaj u društvu. Što se bluza tiče, on ima svoje uspone i padove. U šezdesetim i osamdesetim godinama je imao svoje uspone, i trenutno je u padu značaja ali dok postoje ljudi kojima je muzika potrebna, biće potrebe i za bluzom.
Nick and the Backbone
Možete li objasniti vezu između vodeće pesme albuma Cracking under pressure i ovih prostora?
—Pesma je nastala pod uticajem ratova u bivšoj Jugoslaviji. Imao sam prijatelje u Srbiji, koji su mi odjednom rekli da moraju da idu na ratište da se bore protiv ljudi sa kojima su nekada svirali zajedno. Neki od njih nisu hteli da idu, jer nisu hteli da se bore protiv ljudi sa kojima su do juče svirali zajedno i to je za mene veoma zrelo razmišljanje. Sav taj pritisak pod kojim su se našli napravio ih je veoma nesigurnim veoma slabim i bili su u veoma teškoj situaciji i to me je podsetilo koliko smo slabi kao ljudska rasa kada se nađemo pred političkim ili religioznim pritiscima.Cracking under pressure je pesma koja govori koliko smo prirodno osetljivi i da možemo lako da „puknemo”.
Nebojša Hobetko
