Ljudi kažu da prva ljubav zaborava nema. Ako joj posvetiš pažnju u neprestanom istraživanju granica može ti ispuniti snove i odvesti te na lepe destinacije. O tome kako su nastali prvi rifovi, svetu muzike i prvim iskustvima na nastupima sa grupom Nikad Spremni i Dejanom Petrovićem i Big Bendom pričali smo sa gitaristom Milošem Miladinovićem.
Šta te je privuklo da sviraš gitaru?
—Gitaru sam počeo da sviram sa trinaest godina kada sam na jednom rođendanu slušao oca mog drugara koji je svirao i pevao repertoar sastavljen od domaćih pop i rok pesama. Do tada sam zahvaljujuci svom ocu slušao sa kaseta Deep Purple, Led Zeppelin, Doors, Black Sabbath, ali to je bilo prvi put da sam čuo zvuk gitare uživo i odmah sam znao kako ću provesti raspust. Sutradan sam došao kod mog druga da me njegov otac nauči osnovne stvari. Prve stvari koje se uče na gitari su suvoparne i početnicima uglavnom nezanimljive kao što su teorija i vežbe za prste, a to je za mene u tom trenutku bilo nešto najzabavnije na svetu. Kada je moj „učitelj” video koliko sam opsednut dao mi je da koristim jednu njegovu staru gitaru. Sećam se da tih dana nisam izlazio iz kuće—objašnjava Miloš.
Sviraš kao gitarista u bendu Nikad Spremni, ali sarađujes i sa Dejanom Petrovićem i Big Bendom i novopečeni si tata. Kako uspevaš da uskladiš sve obaveze?
—Usled obaveza sa Dejanom malo su se proredile svirke i probe sa Nikad Spremni. Ostatak benda je imao par svirki u skraćenoj postavi, bez Jelice i mene, i zvučalo je super tako da je sad doveden u pitanje naš povratak u bend. A najslađa obaveza, ako se to tako može nazvati, je usledila pre nepunih sedam meseci kada je na svet došao mali Dimitrije. Kad se vreme lepo organizuje u stvari ostaje dosta slobodnog vremena.
Koliko ti je saradnja sa bendom Nikad Spremni pomogla da se afirmišeš kao muzičar?
—Dugo smo razmišljali da li da navežbani repertoar uopšte počnemo da sviramo po klubovima jer nam je u tom trenutku bilo dovoljno samo da odlazimo na probe i da na taj način provodimo slobodno vreme, a i veliki smo tremaroši. Kada smo kasnije ipak probili led i počeli sa svirkama videli smo da ljudi lepo reaguju na nase sviračko „neumeće” što nas je ohrabrilo da češće sviramo.
Kako je došlo do saradnje sa Dejanom Petrovićem i Big Bendom ?
—Na jednoj našoj svirci (sa Nikad spremni) u publici su bili neki članovi Big Benda. Tu smo se i upoznali i družili u pauzi posle svirke. Kad je posle nekog vremena Big Bend ostao bez gitariste jedan od njih koji je bio na toj svirci me je predložio. Posle par proba i jedne svirke primljen sam u Bend i od decembra 2011. godine sviram sa njima.
S obzirom da si po vokaciji sklon roku, bluzu, saradnja sa Big Bendom se razlikuje u odnosu na tvoja prethodna iskustva. Koliko ti je iskustvo u bendu Nikad Spremni doprinelo da sviraš u orkestru Big Benda s obzirom da oni sada imaju i moderan zvuk sa džez, latino i rok aranžmanima?
—Trebalo je da prođe malo vremena da se u potpunosti uklopim u već dobro uvežban repertoar baš zbog latino i džez ritmova kao i zbog standarnih kompozicija za duvačke orkestre koje nikada ranije nisam imao prilike da sviram. S druge strane tu su prisutne i pesme od izvođača kao što su Rolling Stones, Stevie Wonder, Aretha Franklin, Deep Purple, Atomsko Sklonište, EKV, Smak…Te pesme kao i kompozicije sa njihovog CD-a „Udahni Duboko”, koje su zanimljiv spoj tradicionalnih pesama i melodija s jedne i malo modernijeg zvuka s druge strane, su mi savršeno legle.
Možeš li da izdvojiš nastup koji ti je bio posebno drag ?
—Nastup u Bihaću sa Nikad Spremni je bio bas upečatljiv ne toliko zbog svirke već zbog toga što je to moj rodni grad u kojem nisam bio dvadeset godina. Zanimljiv je bio i sam put jer smo putovali u autobusu sa još par bendova iz Užica pa je sve to ličilo na jednu dobru srednjoškolsku ekskurziju. Sa Big Bendom bih izdvojio moju prvu svirku 2011. godine u Bajinoj Bašti gde je bio održan humanitarni koncert za Sredoja Matića i svirku u St. Petersburgu u Rusiji 2013. godine na Svetskom muzičkom festivalu. To je bio festival na kom su nastupili i bendovi iz Španije, Argentine, Italije, a druženje s nekim članovima tih bendova je doprinelo sveukupnom utisku.
Da li planiraš veće angažovanje sa matičnom grupom ili sa Big Bendom?
—Sa Nikad Spremni nismo imali neke velike ambicije osim onih standardnih koje ima svaki bend, a to su izdavanje albuma i možda još malo dodatnog afirmisanja putem spotova. Na internetu ima par demo snimaka pa ljudi mogu da se upoznaju sa onim što sviramo. Nama je i dalje najbitnije da smo na okupu i da kvalitetno provodimo vreme radeći ono što volimo. Priča sa Big Bendom se baš lepo razvija, često odlazimo na zanimljive destinacije van zemlje, a i u planu je izdavanje novog CD-a za mesec, dva.
Gde vas možemo videti u gradu . Da li uskoro predstoji nastup sa Big Bendom ?
—Nikad Spremni imaju s vremena na vreme svirke po lokalima u gradu kao što je Rok’n Rolla. Trenutno Jeca nija sa nama na svirkama zbog majčinskih obaveza pa smo malo slobodniji što se tiče izbora tvrđih pesama i količine distorzije u zvuku benda. Na Fejsbuk stranici redovno obaveštavamo gde sviramo. Sa Big Bendom za svirke uglavnom saznajemo dan pred nastup tako da stvarno ne mogu ništa da kažem po tom pitanju.
Kakva muzika te inspiriše i sta slušaš u slobodno vreme?
—Čini mi se da sve zavisi od trenutnog raspoloženja tako da mogu da slušam danas B.B.King-a, Stevie Ray Vaughan-a,Hendrix-a, sutra Pearl Jam, Saungarden, Alice in Chains, a prekosutra recimo, Cuneta i Tozovca. Jedno vreme sam dosta slušao domaćicu: EKV, Partibrejkers, Block Out, KKN, Plejboj, Gobline, DLM, a volim i veterane naše scene kao na primer Yu Grupu, Smak, Leb i Sol, Time… Mogu slobono da kažem „od Nirvane do Silvane”, a između su npr .Beatles, James Brown, Muse, Tina Tarner, Sting, Billy Idol, Tom Jones, Tom Waits, Sepultura, Pantera, Gary Moore, Miles Davis, Tool, Amy Winehouse, Manu Chao, Radiohead…
Da li pratiš muzičku scenu u gradu?
—Upoznat sam radom nekih lokalnih autorskih bendova kao što su ZeroOne, Baobab, Lude Žene, Ubrzo Potom, Moondance.
Predrag Marković