Za Francuze ona je nešto posebno, muzička ikona i najpoznatija šansonjerka, Edit Pjaf. Krhkog, nežnog stasa, ali neobično snažnog glasa ova pevačica stekla je popularnost širom sveta. Francuska pevačica je umrla pre pola veka, ali njene pesme i danas žive. Pevala je o siromaštvu i bedi na ulici, ali pre svega o čaroliji ljubavi. Njene najpoznatije pesme La vie en rose” (1946), “Hymne à l’amour” (1949), “Milord” (1959) i “Non, je ne regrette rien” (1960) slušaju se i danas.

O ovoj svetski poznatoj šansonjerki i danas se ispredaju priče o njenom životu, karakteru i onome šta je i kako radila, a mnogo toga je i danas prekriveno velom tajni. Ipak, nepobitna je činjenica da je ona umela da peva i da su njen glas i pesme bili nešto nestvarno u čemu se uživalo.

Edit Pjaf, pravim imenom Edit Đovana Gasion, rođena je 19. decembra 1915. u bolnici Tenon u Belvilu u Parizu. Ime je dobila po britanskoj bolničarki Edit Kavel, koja je u Prvom svetskom ratu bila pogubljena jer je pomagala francuskim vojnicima da pobegnu iz nemačkog zarobljeništva. Editin otac Luj-Alfons Gasion bio je ulični akrobata, poreklom iz Normandije, a majka Aneta Đovana Melar, pevačica koja je nastupala pod umetničkim imenom Lin Marsa, po ocu je bila Francuskinja, a po majci Italijanka. Majka ju je želeći da ostvari muzičku karijeru ostavila sa ocem. Otac ju je prvo odveo kod ženine majke, ali pošto mu se nije dopalo kako se ona stara o njoj, odveo ju je svojoj majci koja je bila vlasnica bordela.

Jedna od priča koje su su kasnije pojavile, a za koje se sumnja da su tačne, je da je Edit boraveći u bordelu oslepela, ali da se nekoliko godina kasnije nakon hodočаšća do sаdа već kаnonizovаne svetice Terez de Lisije izlečila i ponovo progledala.

Sa deset godina počela je da živi sa ocem. Uvideći da lepo peva, vodio ju je sa sobom, pa su zajedno nastupali na ulici. Edit je sa 14 godina napustila oca, na kratko je radila kao sluškinja, ali se ipak vrlo brzo vratila pevanju. Nastupala je u kafanama, pariskim trgovima, zabavljala se s prijateljicom Simon Berto, s kojom je ostala bliska do kraja života, upoznala mnoštvo muškaraca… U 17. godini zaljubila se u zidarskog radnika Luja Dipona i s njim je dobila ćerku Marselu. Ipak njen nemirni muzički duh nije joj dao mira, tako da je ćerku ostavila Luju i vratila se muzici. Sa dve godine njena ćerka se razbolela od meningitisa i umrla je. Njena smrt ju je teško pogodila, prebacivala je sebi da se to možda ne bi dogodilo da je ostala s Lujem i brinula o njoj, a legenda kaže da se prostituirala kako bi došla do novca za kćerinu sahranu. Teško je danas reći je li to istina ili još jedna njena izmišljotina.

U muzici joj je malo bolje krenulo kada je 1935. godine upoznala Luj Leplea, vlasnika kabarea „Gerny”. Čuo ju je kako peva šansonu Žana Renoara „Poput vrapčića”, svideo mu se njen glas pa ju je angažovao za platu od 40 franaka za veče. On joj je dao i novo ime – Pjaf, što u pariskom slengu znači „vrapčić”, po pesmi koju je pevala kad ju je prvi put čuo.

Već na prvom nastupu neugledna, samo 142 centimetra visoka pevačica, odevena u jednostavnu crnu haljinu koju je sama sašila – jer nije imala novca da je kupi – opčinila je kabaretsku publiku. Nije bilo potrebno puno pa da se pročuje za Edit i njen anđeoski glas. U kabare su dolazili siromašni i bogati, samo da je čuju kako peva. Potpisala je i ugovor za snimanje ploče, ali tada je, 1936, u obračunu u pariskom podzemlju ubijen Leple. Za ubistvo je optužen kriminalac kojeg je Edit Pjaf poznavala odranije, pa je policija i nju ispitivala, sumnjajući da je bila saučesnik u zločinu. Na suđenju je oslobođena, ali afera joj je naškodila: diskografska kuća je odustala od snimanja ploče, a kako je „Gerny” zbog smrti vlasnika zatvoren, ostala je bez posla. Potražila je angažman u drugim klubovima, neko vreme pevala i u Belgiji, ali tamo nije imala previše uspeha pa se vratila u Pariz.

U njen ljubavni život tada je ušao tekstopisac Rajmon Aso. On je pisao pesme za nju, a zahvaljujući njemu, njena popularnost je počela da raste. Francuska je ubrzo čula za nju i njeno izvođenje šansona. U to doba snimila je i prve ploče, koje su se odlično prodavale, ali kad je 1939. izbio Drugi svetski rat, Aso je morao u vojsku, pa je došlo do prekida njihove saradnje. bio mobilsan pa je njihova veza i poslovna saradnja prekinuta.

Snimila je i nekoliko filmova, a Žan Kokto, dramatičar i pesnik, za nju je napisao dramu “Le bel indifferent”, u kojoj je glumila glavnu ulogu. Nastavila je da nastupa i kad su Nemci okupirali Pariz, pevala je i za njih i družila se s nemačkim oficirima. Veoma brzo je menjala ljubavnike. U njima je na kratko pronalazila utehu, ali kao da nije dozvoljavala da je neko potpuno zavede, već bi sve prekidala i išla dalje.

Mladom pevaču Iv Montanu u kog se Edit bila zaljubila je pomogla u karijeri pošto mu je omogućila da nastupa sa njom i vodila ga na turneje po Americi.

Njen najveći hit pesmu Život u ružičastom prvi put je izvela u oktobru, 1946. godine u kabareu „L’etoile”. To je za nju bila jedna od najboljih godina. Tvrdila je da je tada upoznala i ljubav svog života Marsela Serdana, francuskog bokserskog prvaka. On je bio oženjen, ali je nastavio da se viđa sa njom. Iako ga je nagovarala da se razvede, on nije pristao na to. Srećno razdoblje za Edit se završilo 1949. godine kada je Serdan poginuo u avionskoj nesreći. Njegova smrt joj je veoma teško pala. Opijala se, ulazila u niz kratkotrajnih veza, prvo s Edijem Konstantenom, kojem je pomogla da izgradi glumačku karijeru, potom s biciklistom Andreom Puseom, pa s američkim slikarom Daglasom Dejvisom, a onda se zaljubila u pevača Žaka Pilsa, koji se nešto pre toga razveo od pevačice Lisjene Bože. Njegova ljubav pomogla je Edit da prebrodi to teško razdoblje. Odlučila je da se promeni, smiri, prestane da pije i počne normalno da živi, pa kad ju je Pils zaprosio, pristala je da se uda za njega. Venčali su se 20. septembra 1952. u Njujorku, gde je tada imala nekoliko koncerata, a kuma na venčanju bila joj je stara prijateljica Marlen Ditrih. No, miran život, izgleda, ipak joj nije odgovarao. Nakon samo nekoliko godina zatražila je razvod i nastavila da živi burno kao pre.

Nastavila je da pije, a nesigurna za volanom preživela je nekoliko saobraćajnih nesreća nakon kojih je počela da se drogira i zatim je imala nervni slom. Dva puta je imala upalu pluća, išla je na lečenje od zavisnosti, ali nije joj uspelo. Ipak bez obzira na sve, nastavila je da radi nastupa istim temopom. Snimila je još jedan hit, šansonu Milord.

Jedan od hitova koji je verno opisao njenu životnu filozofiju je Ne žalim ni za čim.

Pevala je u pariskoj „Olymipiji”, a dva puta je nastupala u Karnegi holu. Seriju poslednjih koncerata održala je u pariskoj Olympiji. Tu je održala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. godine, a odlomci pet recitala iz tog perioda su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963. godine, Edit je snimila svoju poslednju pesmu L’homme de Berlin.

U zimu 1961. godine Edit se zaljubila u 20 godina mlađeg frizera grčkog porekla Teofanisa Lambukasa sa kojim se venčala sledeće godine.

Već tada je bila lošeg zdravlja, a boraveći sa njim u mestu Plaskasije, u brdima iznad Kana, nameravala je da se tu oporavi. Delovalo je da joj se stanje popravlja, ali obolela je od raka jetre i umrla 11. oktobra 1963. Teo Sarapo je uvio njeno telo u pokrivač i prevezao ga u Pariz, kako bi, prema njenoj poslednjoj želji, bila sahranjena u rodnom gradu.

U biografiji „Pjaf, francuski mit” koju je napisao Rober Beler, novinar i književnik koja se pojavila 2013. godine srušeni su neki od mitova o ovoj francuskoj pevačici šansona. On je po raznim arhivama istraživao njenu korespodenciju i otkrio je javnosti nepoznata pisma koja je Edit slala pesniku Žaku Buržau. Na osnovu tih pisama i drugih dokumenata Beler u knjizi pobija činjenice da je ona rođena na ulici, da je u detinjstvu nekoliko godina bila slepa i o čudesnom izlečenju. Takođe u knjizi tvrdi da ona nije bila žrtva u ljubavi, kako se često predstavljala, nego nezasita zavodnica koja je ostavljala muškarce kad bi joj dosadili, a onda govorila da su je oni odbacili. On tvrdi da je lagala o sebi da bi svoju biografiju učinila zanimljivijom i ispunila je romantikom.

Izvor:sajt Gloria, wikipedia, sajt Gracija, sajt b-92.