Užice

Likvidacija Albira u Užicu

Preko 70 porodica u Užicu i šire su u predvečerje Nove godine suočene sa ekonomski najtežim praznicima u životu. Likvidacija fabrike Albiro, koja proizvodi radnu odeću za švajcarsko tržište, ne samo što označava kraj jednog poslovnog poduhvata, već predstavlja i još jedan treptaj alarma za celokupnu tekstilnu industriju u Srbiji. Ovaj događaj nije izolovan slučaj, već simptom hroničnih problema sa kojima se suočava sektor koji je nekada bio stub industrijske proizvodnje i izvoza.

Kraj ere: Od “Kadinjače” do Albira

Da bi se razumela puna težina trenutne situacije, neophodno je zaroniti u istoriju. Fabrika u pitanju nosi duboko ukorenjen identitet u užičkoj privredi. Osnovana 1945. godine pod imenom “Kadinjača”, ona je decenijama bila simbol industrijske moći grada, pružajući zaposlenje stotinama, a verovatno i hiljadama ljudi kroz različite ekonomske sisteme. Tranzicija iz društvenog u privatno vlasništvo 2003. godine bila je prvi veliki prelom. Međutim, pravi udar usledio je pre pet godina kada je pokrenut prvi postupak likvidacije. Tada je, naizgled kao bela vrana, intervenisala švajcarska kompanija Albiro, kupivši imovinu i obećavajući oživljavanje proizvodnje i održivost.

Početak 2021. godine doneo je nadu. Švajcarski vlasnici, predvođeni Benediktom Švajvhartom, preuzeli su radnički kolektiv i započeli izvozno orijentisanu proizvodnju. Gradsko rukovodstvo je tada priredilo svečani prijem, a vetar optimizma duvao je kroz halove nekadašnje “Kadinjače”. Međutim, kao što se sada ispostavlja, ta nada je bila kratkog veka. Isti prostor, isti mašinerij, čak i deo istih ljudi, sada se suočavaju sa drugom likvidacijom u roku od nekoliko godina, što govori o sistemskim, a ne samo poslovnim problemima.

Uzroci propasti: Složeni splet faktora

Direktorka i likvidacioni upravnik, Milomirka Novaković, u intervjuu za Ozon press navodi mnoštvo faktora koji su doveli do ove odluke. Njena objašnjenja crtaju sliku permanentne borbe za opstanak u izuzetno nepovoljnim uslovima. Kao ključne probleme ističe nepotpuno tržište, odnosno nedostatak adekvatnog obima posla koji bi obezbedio ekonomski održiv promet. Fabrici je, prema njenim rečima, bio potreban mesečni promet od 80.000 do 90.000 evra da bi opstala, dok je realnost bila da se kretao između 20.000 i 40.000 evra.

Osim tržišnih izazova, Novaković navodi i makroekonomske pritiske koji su ugušili preduzeće. Povećanje minimalne zarade, visoka inflacija, fiksni kurs evra koji otežava izvoznu konkurentnost, kao i opšta nepredvidivost tržišta stvorili su okruženje u kome je dugoročno planiranje bilo gotovo nemoguće. Dodatni teret predstavljali su indirektni uticaji globalnih dešavanja, visoka stopa odsustva sa posla zbog bolesti i, kako ona kaže, niska produktivnost. Ova kombinacija domaćih i međunarodnih faktora pokazala se smrtonosnom za biznis model koji se oslanjao na niske troškove rada i stabilnost.

Sindikalni pogled: Propast menadžmenta i nedostatak investicija

Sa druge strane, sindikalni predstavnici imaju drugačije viđenje uzroka propasti. Glišo Vidović, predsednik gradskog sindikata Sloga, probleme usmerava ka menadžmentu kompanije u Švajcarskoj. On tvrdi da fabrika nije imala tržište za plasman proizvoda upravo zbog lošeg rada rukovodstva na daljinu. Prema njegovim rečima, investicije su bile oskudne, a radnice su “jedva preživljavale”. Ova perspektiva ukazuje na mogući jaz između strateških odluka donetih u sedištu kompanije i realnih uslova na terenu u Užicu.

Suzana Jugović, članica odbora fabričkog sindikata, potvrđuje tešku situaciju iz prve ruke. Ona opisuje radničke prakse koje su uključivale rad u smenama, povremeno i vikendom, sa neisplaćenim prekovremenim satima. Navodi da su radnice primale minimalne zarade, od kojih je poslednja iznosila oko 62.000 dinara, što je na ivici opstanka. Njene reči otkrivaju humani dimenziju krize: “Radnice su bile šokirane i veoma zabrinute za svoju egzistenciju, jer su među njima i one koje imaju dve ili tri godine do penzije”. Ovaj detalj posebno je tužan, jer ostavlja starije radnice u ekonomski neizvesnom položaju neposredno pred zasluženi odmor.

Pravni okvir i ekonomski posledici

Jedno od najkontroverznijih pitanja u ovoj priči jesu otpremnine. Direktorka Milomirka Novaković jasno navodi da, prema trenutnom tumačenju Zakona o radu, radnici nemaju pravo na otpremninu u slučaju likvidacije preduzeća. Ovo predstavlja ogroman ekonomski šok za zaposlene koji su se, u mnogim slučajevima, oslanjali na taj posao kao jedini izvor prihoda. Novaković ističe da će decembarska plata biti isplaćena na vreme, u januaru, ali to je hladna tešta za porodice koje se suočavaju sa gubitkom stalnog primanja.

Ekonomski talasi ove likvidacije proširiće se daleko izvan fabričkih zidina. Lokalna privreda u Užicu osetiće gubitak jednog od poslodavaca, mada manjeg. Radnice će se, kako predviđa Vidović, razilaziti na dva glavna pravca: neke će pokušati da se zaposle u drugim šivarama u gradu, što će povećati ponudu radne snage i potencijalno pritisnuti na plate u tom sektoru, dok će druge morati da se obrate birou za zaposlenje, povećavajući statistiku nezaposlenosti u regionu. Za starije radnice blizu penzije, mogućnost za novo zaposlenje je izuzetno mala, što ih stavlja u veoma ranjiv položaj.

Šire perspektive: Tekstilna industrija Srbije na krmilu

Direktorka Novaković u svom objašnjenju dotiče i ključni strukturni problem: “Tekstilna industrija Srbije nije konkurentna u regionu”. Ova izjava otvara pitanje o poziciji celokupnog sektora u globalnim i regionalnim proizvodnim lancima. Zemlje u okruženju, kao što su Bugarska, Rumunija ili severne zemlje Balkana, uložile su značajne napore da kroz subvencije, poreske olakšice i strateške partnerstva učine svoju tekstilnu industriju atraktivnijom za strane investitore. Srbija, prema ovom narativu, nije učinila dovoljno da definiše prioritete i stvori stabilno, podsticajno okruženje za ovaj trudointenzivan sektor.

Paradoks leži u činjenici da Albiro, iako se borio za finansijski opstanak, uvodio je standarde koji govore o pokušaju modernizacije. Uveden je ISO standard za upravljanje kvalitetom, a firma je bila jedina tekstilna kompanija u užičkom regionu koja je učestvovala u program dualnog obrazovanja, što ukazuje na nameru da se investira u buduću radnu snagu. Čak i vlasnici su, prema rečima direktorke, bili članovi Fondacije Ferver koja se bavi pravima radnika, a njeni predstavnici su proveravali uslove rada. Ovi elementi sučinjavaju sliku preduzeća koje je, uprkos dobrim namerama i pojedinim modernim praksama, nestalo pod teretom spoljnih pritisaka i nepovoljnog poslovnog ambijenta.

Pitanje odgovornosti i budućnosti

Ova situacija postavlja fundamentalna pitanja o odgovornosti. Da li je odgovornost isključivo na vlasnicima koji nisu uspeli da obezbede dovoljno posla? Da li deo odgovornosti leži na državi koja nije stvorila konkurentnije uslove za opstanak ovakvih preduzeća? Ili je možda reč o nesređenoj kombinaciji globalnih tržišnih promena, loših poslovnih odluka i nepotpune podrške iz javnih institucija? Odgovori na ova pitanja nisu jednostavni, ali su od vitalnog značaja za sprečavanje sličnih kolapsa u budućnosti.

Budućnost za preko 70 bivših zaposlenih u Albiru je neizvesna. Za mnoge od njih, tekstilna industrija je bila ne samo posao već i zanat, deo identiteta. Prelazak u drugi sektor često nije jednostavan, posebno za starije radnike. Lokalne vlasti i javne službe za zaposlenje nalaze se pred velikim izazovom da pomognu u reintegraciji ove grupe na tržište rada, bilo u okviru istog industrijskog grana ili van nje. Priča Albira u Užicu nije samo vest o zatvaranju jedne fabrike; to je priča o ekonomskoj transformaciji, društvenoj ranjivosti i stalnoj borbi tradicionalne industrije da pronađe svoje mesto u 21. veku.