Udruženje ljubitelja i stvaralaca pisane reči u Užicu od ovog meseca, u nazivu umesto Književni klub „Rujno” koristi novo ime–„Paun Petronijević–Rujno”. Ovoj promeni pored članova kumovala je predsednica kluba Milijana Mika Golubović koja je povodom ove izmene izjavila sledeće:

— Paun Petronijević je užički pesnik, rano preminuo u 27. godini života. Godinu dana nakon njegove smrti, u Gimnaziji osniva se književno udruženje koje nosi njegovo ime. Pod tim imenom postoji sve do 1989. kada se, selidbom Milijana Despotovića koji je osamdesetih stajao na njegovom čelu, udruženje gasi. Ponovo se osniva kao Književni klub „Rujno” 1996. zaslugom našeg pesnika Milisava Miše Ćosovića. Naziv „Rujno” preuzet je iz naziva planinarskog kluba čiji je član bio Mišo Ćosović i evo do danas građani nas prepoznaju pod njim. Već duže vreme razmatrala sam mogućnost da povratim naziv „Paun Petronijević” kao spomen na našeg pesnika, koji je svojim kratkim ali plodotvornim  životom zaslužio da uspomena na njega živi. Naime, Pauna se setimo jednom godišnje na manifestaciji „Paunovi dani” koji se svake godine, tradicionalno održavaju u drugoj polovini septembra u Ribaševini, Paunovom rodnom selu, a smatram da bi ovako plodnog pisca trebalo da se sećamo svaki dan. U nazivu i dalje, kao dodatak ostaje Rujno, jer ne želim da se izgubi prepoznatljivost koju je klub stekao svojim radom i postojanjem od devedesetih pa do sada.

Paun Petronijević ( Ribaševina 1936.–Bežanijska kosa 1962.) školovao se u Ribaševini i u Užicu. Jedno vreme radio kao sekretar Osnovne škole u Ribaševini. Bio je dopisnik lista „Vesti” (Užice) i revije „Selo” (Beograd). Pisao poeziju i prozu, a prve pesme objavio u užičkim „Vestima” 28. maja 1953., a kasnije i u beogradskim izdanjima „Zadruge”, „Crvene zvezde” i „Omladine”, a sarađivao i sa dečijim časopisima.

Razboleo se 1951. i od tada se leči na grudnom odeljenju bolnice u Užicu, potom u sanatorijumu u Knez Selu i bolnici na Bežanijskoj kosi kod Beograda, gde je i preminuo 12. avgusta 1962. Počiva na groblju u Ribaševini. U časopisu „Vidici”, pesnik Ljubivoje Ršumović je povodom Paunove smrti zapisao:

„Izučio je najvišu školu– školu patnje, godinama se seleći iz sanatorijuma u sanatorijum, živeći među belim zidovima, lekarskim receptima, posetama dva puta nedeljno. Umro je–ne rekavši sve do kraja”.

Paun Petronijević je dobitnik Zmajeve nagrade za poeziju (1954. i 1956.) a jedina knjiga koja je šampana za njegovog kratkog života je zbirka pesama „Pastir traži dno neba” (1962.) Posle smrti objavljeno je još nekoliko zbirki njegovih pesama , a više stotina radova iz njegove zaostavštine čeka na objavljivanje.

Prevođen je na španski, italijanski, ruski i francuski jezik.

M. Nikolić