U Gradskom kulturnom sinoć je otvorena izložba slika ulje na platnu Dušana Mandića iz Nove Varoši. Diplomirani mašinski inženjer po struci, a slikar u duši, Mandić je Užičanima kroz letnje i zimske pejzaže Zlatara u kojima centralno mesto zauzima beloglavi sup predstavio svoj dvadesetogodišnji slikarski rad.

Na otvaranju izložbe slikar mr Obrad Jovanović je sa poštovanjem govorio o radu Mandića:

—U ovim trenucima treba biti pošten i prvo se zahvaliti publici što je došla u ovom broju. Svaka umetnost celom narodu daje u stvari dostojanstvo. Kad ne bi bilo umetnosti, umetnika, narodi ne bi imali dostojanstvo, ne bi imali okrilje svoje svesti. Svako umetničko delo je sintetičko jer sadrži svest umetnika i svoga doba. Kad pogledamo ove slike, one su u stvari i magija i terapija. Prvo je magija, uopšte jedan deo privlačenja publike, kako to da se sretnu mašinski inženjer, rukovodilac i slikar. Slikaru se ovde ne bi mnogo verovalo, ali mašinskom inženjeru mora, ima razlog. Kad pogledamo slike vidimo koji je odnos između emocionalnog i racionalnog. Za mudrost se kaže to je potisnuta emocija, a uveden razum, ovde vidimo kako fenomen prirode, lepote izvan čoveka, izvan njegove čulnosti, izvan njegove egzistencije utiče na formiranje svesti i na estetski odnos prema samom bojanju prirode. Kad ove slike pogledamo, mislim na publiku koja će se vratiti kući. Koliko puta odemo na izložbe niti razumemo šta, niti razumemo kako i tu je ustvari psihologija čoveka, publike, na neki način povređena. Da li smo mi kao publika toliko glupi da ne možemo da razumeo o čemu se tu radi, ne možemo sami sebe da utešimo, ne možemo da nađemo razrešenje između onoga što vidimo, onoga što mislimo i onoga što treba nekome da kažemo. Ovde je tu sve razrešeno. Fenomen lepog jeste u zanatu. I sama pojava sadrži u sebi dva fenomena, feomen anđeoskog i fenomen đavolskog, u tehnici je đavolsko, a u samom motivu je anđeosko—rekao je Jovanović i dodao:

—Biti u okrilju novovaroškog pejzaša, ti tajnovitih, nepreglednih šuma, s druge strane, sećati se nekih drugih majstora Save Stojkova, hlebinske škole, naivaca 50 i 60 godina, je veliko iskušenje, pogotovo za jednog mašinskog inženjera. Međutim on se tu sasvim vešto snašao u samoj tehnici i kad ove slike pogledamo i pođemo, one će ostati kao jedan zaštitni znak tog fenomena. Kako se uopšte tu pojavio beloglavi sup, on je postao i zaštitni znak to celog kraja, a sa druge strane on će na neki način postati zaštitni znak ovog umetnika. S druge strane kad pogledamo šta se dešava na samom tlu, to puženje, ta muka preživljavanja, ta suvoća samog tla, ona je maestralno na nekim slikama dočarana i kad bi me neko pitao šta da mu kažem u kom smeru treba da ide, rekao bih da treba da ide u tom smeru, za tim fenomenom mirisa te zemlje, on to ume da pokaže. Ako neko slika dve, tri godine, bude u pubertetu, pa počne na piše pesme, pa se zaljubljuje, to je jedno, ali ako neko slika 20 godina sa njim nema šale.

Autor se zhvalio GKC na ustupljenom prostoru i svima koji su došli na izložbu. Istakao je da toplinu koja mu je ukazana u Užicu nikad neće zaboraviti, uvek ću biti blizu, jer mu je danas dat veliki podstrek.

U svetu slikarstva je od malena, ali ni odlazak na studije mašinstva, nije mogao da priguši taj slikarski poriv. Unutrašnji glas koji je nadjačao sve, naveo ga je da se ponovo vrati i još više posveti slikanju.

—Tražio sam neki prepoznatljiv motiv, ono što bih ja mogao da radim i onda sam video beloglavog supa. On je nešto za šta smo mi vezani u Novoj Varoši i to sam prepoznao kao nešto što me čini srećnim, jer se divim njegovoj snazi, njegovoj nadsili i da pokušam njega da opisujem kad leti, kad gleda, u svakom smislu. To dok sam njega pokazivao, razni motivi drugih slikara su uticali na mene da možda stavim iza njega i to što nije Zlatar, ali sam nastojao da to bude Zlatar. Tehnika je realizam koju sam pokušao da prikažem u letnjem i zimskom pejzažu. Volim zimske pejzaše sa jakim koloritom, jakim crvenim nebom, crnim snegovima to je ono što čini zimu posebnom i ono što ljudi vole kao emotivnu pobudu. U tom smislu sam orla stavljao u te motive—rekao je Mandić.

Dušan Mandić

Kao neko ko se ostvario u profesiji mašinskog inženjera, kaže da njegovo vreme i dokazivanje u slikarstvu tek predstoji. U njegovim slikama primetna je preciznost, ta sigurna ruka inženjera, koja daje posebnu notu njegovom slikarskom pregalaštvu.

—Ta preciznost se može primetiti sobzirom da moje slike imaju određenu ivičnost, da se pokazuje sva proporcija koja ide u toj prirodi kako se vidi, tako da mi to pomaže dosta toga. Ali, kad neko više kritički gleda kaže to ti malo i smeta, tako da bih ja rekao da mi i pomaže, ali i smeta, ali ja sam upravo inženjer koji sve gleda precizno, da definiše ono što vidi.

M. H.