Mimo regularnih, široko prihvaćenih umetničkih trendova, u svim gradovima postoje umetnici kojima popularnost i nije toliko bitna niti neophodna, mladi ljudi koji su raštrkani po svim socijalnim kategorijama i statusima, ali okupljeni oko zajedničke ideje i energije. Ono što je njima bitno je njihovo stvaralaštvo, otvoreno, neformalno, van akademskih klišea i građanskih normi različitih institucija, potreba za stvaranjem, istraživanjem i eksperimentisanjem u izražavanju svojih ideja i misli. Sloboda, život van normi, pravila, klišea, hvatanje ideja i osećaja u letu, način njihovog oblikovanja i prezentacije su neka od obeležja koje su ukalupljeni građani nazvali undergrounud–om.

Kako živi underground umetnik u Užicu? Punim životnim krilima na vetrovima duhovne slobode, iako se za život zarađuje radeći za šankom u Kući čaja.

—Treba imati sebe, dostići taj momenat da možeš tako da živiš, da ti to ne smeta–reče Danica.

Danica Nedović, Danica Glista, čak ni ne drži do toga da je prezime stečeno rođenjem nešto što treba da je definiše, njen umetnički duh je uvek u otvorenosti novog značenja samoizabranog normativnog određenja– Glista. Nije to ni prezime, to je trenutna faza underground stvaralaštvu u kome se Danica nalazi.

— Trenutno, osim skiciranja i pisanja ne radim ništa konkretno. Sad sam više u nekoj fazi spoznaje sebe, istraživanja, iščitavanja nekih stvari, formiranja misli i ideja, nego u nekom konkretnom stvaralaštvu. Kad završim s tim, posmatranjem sebe i onoga u meni što usput, svim čulima pravi neke doživljaje, verovatno će se nešto dogoditi. Ne pokušavam na silu nešto konkretno, pa kao– eto to je istina. To je meni odavno postalo jasno, da je ta istina, neka beskonačnost, da je to nemoguće. Sad sam u fazonu, da sam neke stvari od te istine doživela na neki svoj način i da će to jednom dobiti neki svoj oblik na kraju. Teško bi bilo da sve ostane tako kako je, meni bi bilo teško da to nosim sa sobom.

Danica i ekipa, do nekih većih stvari, ispoljavaju se i vidljivi su kroz fanzine. O.k, fanzini, i ..?

— Pa da, ti fanzini su bili jako popularni pre jedno deset i više godina. Mi to sad ponovo oživljavamo, to je sad naš novi, obnovljeni izraz, radimo neke nove fanzine. Prošle godine smo bili u Beogradu, u KC, gde u dve devojke koje sebe zovu Lady on the Press, a to su Rene Drobnjak, polujapanka i Ana Čavić, užičanka koja već dugo živi i radi u Londonu, organizovale Misiju fanzina pod nazivom Neki novi zinovi. One su nas pronašle, pozvale, gostovali smo tamo, imali smo svoj štand. Sve to je trajalo nekih pet dana. I poenta svega je da su se fanzini pravili u toku tog dešavanja, na licu mesta. Naš projekat se zvao Destinizacija, kao odupiranje sudbini, ili obrnuto od određenja sudbine– destiny. Mi smo tamo pravili fanzine, pa smo jedan dan pravili kolačiće sudbine, pa onda imali smo mehaničku pisaću mašinu, ništa to kompjuter, elektronika, i na licu mesta smo kucali poruke i stavljali ih u kolačiće. Bilo je jako zanimljivo, inspirativno, nešto drugačije od uobičajenih kulturnih sadržaja, a od svega toga meni je najlepše bilo što se sve dešavalo tu, u tom prostoru, na licu mesta. Sad ovi fanzini koje ovde pravimo su tako, s temom ili bez nje, uvek ima nešto zanimljivo, evo poslednji je upakovan u foliju, ambalažu za sirće, a unutra ima i poklon poster. U stvari, u svakom poklanjamo poster,i tako ekipa, nas nekoliko stalno nešto radi, ne može se reći da sad stvaramo pa sad čekamo..Samo imamo različite faze i različite oblike stvaranja.

Fanzini Undergrada

Kad si pomenula ekipu, kako je to sve nastalo i kako se Danica našla u toj priči?

— Ja sam završila srednju a zatim i višu medicinsku školu, sanitarni smer, u Beogradu. U stvari, još u osnovnoj školi sam radila neke radove, prstima, rukama, zatim sam slikala, radila bojama..Onda sam pred kraj srednje škole radila lampe, to mi je tad bilo zanimljivo. Kad radiš takve stvari a nisi u umetničkoj školi, onda te svi pitaju– šta je to, šta ti to radiš, čemu to služi?! Pitaju te roditelji, baba, komšije..Nikad to stvaranje kod mene nije imalo neki put, u smislu da neko kaže–e, to je lepo! Nisam imala to, u smislu neke podrške. Pored jednog normalnog, da kažem–normalnog života, sve sam ja to radila usput. Pa, onda, u srednjoj školi sam pisala neku poeziju. Onako, pubertetski problemi, u smislu– ja sam neshvaćena, niko me ne razume, pa ljubav, patnja.. ma neka crna poezija, kako bih ja to sad nazvala. E, onda sam upoznala ljude iz Undergrada. Undergrad je ekipa koja je počela sa stvaranjem pre nego što sam krenula u srednju školu a ja sam ih upoznala krajem devedesetih. Nekako, ne znam kako, razumeli smo se, skapirali i onda je sve to krenulo. Bilo je jako teško u početku. Tada to niko nije razumeo, pa smo imali mali milion problema u smislu pitanja- šta oni to rade? Gde se okupljaju? Vidi kako se oblače? Pa, onda komentari tipa- to su narkomani, sektaši i slično. Da, bile su to jako čudne godine. Doduše, uvek i jesu.

Ko je ekipa?

— Ekipu su tad činili, a i sad Danilo Stojić, Marko Tešović, Ranka Delić, Vukadin Filipović bilo je drugih koji su nam se priključivali, uvek je imao neko nešto da kaže, uradi, da iznese neku ideju, pozivali smo i prihvatali i publiku, tako jedan otvoren koncept ekipe. I sve što znam sam od njih naučila. Danilo se bavi pisanjem i filmom, Marko takođe filmom i fotografijom, od Ranke sam naučila šivenje, vez, krojenje…Sve su to magični ljudi koji imaju neko stvaralaštvo u rukama. Bili smo u kontaktu sa sličnim ljudima iz drugih gradova, bila je to interakcija sa sličnim ljudima širom zemlje, iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, inostranstva.

Da li ste imali neke prezentacije svojih ideja i radova?

— Bili smo u Ljubljani na Svetskom samitu književnih manifestacija, gde su bile sve moguće nestandardna književne forme. To u stvari postoji i danas ali se svake godine održava u različitom gradu. Jako neformalne stvari su na tom samitu, počev od knjiga koje su u obliku materijala pa se čitaju u rukavicama, pa različitih instalacija književnih oblika i slično. Mi smo tamo bili pozvani i otišli smo s našom knjigom Undergrad Džem ili Andergrad Jam, u kojoj su osim nas nekoliko iz Užica zastupljeni i autori iz Bosne, Hrvatske, svi autori koji su imali slične ideje. Ja sam tad pisala ljubavnu poeziju, pa je i toga bilo u knjizi. Tu fazu sam zvala Ljubavna poezija za odraslu decu.I onda smo uz knjigu imali fanzine, čak i jedan koji je bio upakovan onom mašinom za pakovanje hrane u foliju, tako smo i njega upakovali kao voće, povrće… Taj prvi susret sa Ljubljanom mi je bio fantastičan, iako je tad tamo bila vremenska apokalipsa, najveća poplava koju su doživeli, danima sam bila u gumenim čizmama s maramom na glavi, ali smo išli po klubovima sa sličnim ekipama, družili se, učili, shvatali, stvarali..Kasnije sam išla još dva puta u Ljubljanu i uvek sam imala utisak da sam kao u penziji, nekako dosadno, mirno, taj prvi put na tom samitu mi je bilo nekako najlepše izdanje Ljubljane.

Šta još od umetničkih formi rade Danica i ekipa?

— Radili smo filmove. Ja sam, u stvari svi smo veliki filmofili. Tamo negde, čini mi se, 2009. ovde, u užičkom bioskopu je bio festival Izgradnja. Tad sam i uradila svoj prvi samostalni rad, moj prvi film, crno beli, nemi, zvao se Tiramtiti–tiramtita. To je bila slatka ljubavna pričica, gde u stvari, i nisam pokazala neku ideju nego više sam se učila tehnici–kameri, montaži i sl. Bilo je tu dosta studentskih filmova, sećam se filma „Maligna ćelija”, pa Markov film „Eksperimetnalno jaje” u kome sam glumila glavnu žensku ulogu. Ja jako volim da radim te filmove. Sećam se da sam još 2006. na jednom konkursu Užice u žicama bila sa jednim kratkim filmom koji sam nazvala Danicina tripoteka. U to vreme sa lošim kompjuterima, dobijala sam instrukcije za montažu telefonom, ne bi moglo ni da se očekuje da liči na nešto, ali sam tad dala jedan svoj trenutak, sa nekom muzikom u pozadini. U to vreme smo kod mene u kući, u podrumu, imali i radionicu gde smo se bavili eksperimentisanjem i sa filmovima i svim našim idejama, pa smo radili i dekoracije za žurke sa fluorescentnim svetlima, koja su mi i dan dana zanimljivi.

S obzirom na mnoštvo različitih, nekonvencionalnih ideja, ne plašiš se neke negativne reakcije javnosti?

— Pa sve to ima dva smera. Možda je nešto dobro a možda je nešto loše ili sam ja to u tom momentu prikazala loše. Ili je sve to samo loše delovalo na tebe ili neki tvoj stav. Ili dobro. Svi smo različitih karaktera, i još uvek mi nije to jasno, kao svi treba da imamo jednaku ocenu. I loše je jedna strana života. Glupo bi bilo da je sve lepo. Meni je sve to laž kad neko kaže– u, sve je super! Ljudi ne prihvataju ružne stvari. Ili odbijaju da ih prihvataju. Pa zašto? Pa to je sve u nama.

Nemaš strah od javnosti?

—Pa sve što uradiš je javna stvar, ideja ne može da stoji kući kod mene. Zašto bih je onda imala. Pri tome moraš biti spreman za javnost. Sve što moja sva čula osete, moj um pretvori u jednu sliku, jednu ideju. Sad, kad bi mi neko rekao da napišem nešto kao uvod, razradu, zaključak, ja ne bih znala to tako da uradim. Sve što stvorim, što uradim je urađeno za tebe i ti ćeš mi reći šta misliš o tome. Ja nekako i znam i ne znam, i izazivam i ne izazivam ali ti ćeš mi reći. Generalno, ja, mi, ekipa nemamo strah od toga da nam, kao neko krade ideje. Nama je to baš super. Čak se i dešavalo i onda je bilo –jeeee!evo negde je prošlo!, mada niko ne zna da smo mi to krenuli da radimo. Nije bitno, bitno je da ideja prođe. A strah od javnosti sam i savladala, nekako, jer, kad se više puta pojaviš negde onda ti je to kao nešto normalno. Sećam se kad smo Danilo, Ljuban Cuburović i ja nastupali u Rex–u u Beogradu. Danilo je radio video projekciju, Ljuban muziku, ekperimentalnu, skreč muziku, i ja sam govorila tekst. Imali smo slobodnu temu, i jeste da sam prethodno napisala koncept, u toku samog izvođenja sam menjala redosled, izgovor, rečenice.Više sam imala strah od Rex centra kao neke uštogljene sredine u kojoj je zabranjeno pušenje, pa tako neke zabrane odmah daju utisak neke rigidnosti i slično.

Šta ekipa sad radi, aktivni ste?

— Pa nekako smo se svi razišli, ovde smo Vukadin Filipović i ja, Danilo je u Beogradu, ima nas nekako na sve strane od Švajcarske do Dubaia, skupljamo se, kad ko može i ima nešto da nas okupi, neku ideju i slično. Uglavnom se podržavamo u različitim delatnostima u kojima je svako našao neko svoje zanimanje ili život, ali kad je u pitanju neka nova ideja, novi projekat, onda smo svi tu! Evo, ja sam u Kući čaja, ovde sam!

 M.Nikolić