Sitna figura, staloženi pokreti, pomalo nedorečeni, s zadrškom kao da ruke razmišljaju da li da nastave putem kojim su se uputile. Odlučna u nameri, sa izbalansiranim odlukama realnog i imaginarnog. Slika jednog akademca sigurnog u sebe neopterećenog razmišljanjem o tome da želje imaju dva ishoda. Ona je Milena Milivojević, student Fakulteta likovne umetnosti odsek slikarstvo. Rodjena u Užicu pre 23. godine, studira u Beogradu. Zanimaju je arhitektura, teorija umetnosti, radio.

Priča da nikada nije imala nameru da bude na fakultetu na kome je sada. Ipak odličan je student završne godine masters studija, gde s uživanjem, bez žaljenja, provodi mladost.

—Mislila sam da ću upisati arhitekturu. Završila se treća godina srednje škole, znala sam da ću na neki fakultet, ali ne i koji. Spremala sam radove za arhitekturu. Odnela sam mapu profesorima koji su spremali većinu užičkih đaka za upis na fakultete gde je crtanje važno. Radila sam s njima i tokom četvrte godine srednje škole, na osnovu mape radova oni su mi predložili da upišem Likovnu umetnost. Spremila sam radove, izašla na prijemni i položila.

Čemu težiš u svom likovnom izrazu?

—Definitivno to je figurativno slikarstvo. Figura je nešto što mene u izrazu i težnji opredeljuje. Na fakultetu nas ne primoravaju da radimo ono što ne volimo. Ja nikad nisam uradila mrtvu prirodu.To me ne privlači, tu se vidi šta je i nepomično je tumačenje kao i izraz „mrtva priroda“, dok u figurativnom slikarstvu ima neograničeno mnogo slobode i u izrazu i u tumačenju, širi su vidici.

Koje su to boje uz pomoć kojih se najbolje izražavaš?

—Jake, sveže, boje svetlosti i života. Žuta, plava, plavozelena…Boje ekspresionizma, radosti,energije i svetlosti. Što više svetlosti. Ne volim da radim sa mrkim bojama, bojama zemlje. One su mi teške i ne iskazuju me.

Kada mlad čovek uči slikarstvo, počev od istorije umetnosti do praktičnih radova, postoje primeri na kojima se uči. Dela velikih slikara. Kako se odnosiš prema njima?

—U početku je to bilo jedno strahopoštovanje. Nešto nemerljivo u odnosu na moj rad. Bili smo na eskurziji prošle godine, obilazili smo galerije i muzeje, Pariz, Venecija…Tu sam mogla da vidim dela poznatih majstora. Drugačije je kada se vide uživo. Onda od strahopoštovanja ostane respekt i divljenje. Sezan, Dega, Ticijan, Pikaso. Tri sata su me čekali ispred jedne galerije jer sam zaboravila na vreme ispred jedne, formatom male Fragonarove skice za sliku u ulju, tako široki potezi, otvoren prostor…a to je samo skica. Pred originalnim delima velikih slikara vidi se razlika izmedju slikara i genija.Vidi se šta je savršenstvo. Isti tehnički odradjen motiv, ali u delima velikih slikara sve je savršeno, svaki delić posebno, kompltetno delo je savršenstvo. Gledajući ih ne možeš da definišeš da li im se diviš, poštuješ ili samo posmatraš. Takva dela tebe uzimaju pod svoje i u tom trenutku i ti si jedno savršenstvo.

Da li je umetnik neko ko svojim delima teži da kompletno menja sredinu ili da je usavršava?

—Čovek je u svakom slučaju deo prirode, ali njen destruktivni deo koji je menja zarad egzistencije. Umetnik treba da teži da je ulepša, oživi, oplemeni.

U delima užičkih slikara preovladjuju živopisni pejzaži i koloritni portreti šta je po tebi uzrok tome?

—Evo nas u centu grada, kad pogledamo okolo, svugde su izlomljene linije,ova brda koja nas okružuju, dinamika prostora. Iz tog dinamičnih oblika proizilazi i bogatstvo kolorita. To nam je u mentalitetu, raznovrsnost kojom smo okruženi.

Četiri godine si u Beogradu. Koliko užičkog se izgubilo, koliko beogradskog si prihvatila? Šta se promenilo od stare do ove Milene?

—Većina mojih prijatelja iz Užica su u Beogradu, tu se ništa nije promenilo, koliko smo se družili ovde družimo se i tamo. Ovde imam osećaj pripadnosti, ovde su mi roditelji i kući dolazim zbog tog osećaja. Kad sam u Užicu ne izlazim mnogo, izlaske imam i u Beogradu. Ovde sam zbog osećaja pripadnosti, zbog toga što sam odavde potekla. U Beogradu sam, jer tamo imam obaveze. Dobro se osećam na različite načine u oba grada.

Trenutno radiš na Radio Beogradu. Čime se uz studiranje još baviš?

—Saradnik sam u Redakciji za mlade, gde sam jedan od voditelja veoma zanimljive emisije kolažnog tipa. Program je za uzrast od predškolskog do  trideset godina. U toj emisiji imamo priloge različitog karaktera, obrazovnog, zabavnog, informativnog, sve što bi moglo interesovati mlade ljude. Zabavno je i nama, tako da uživam u tome. Posao je honorarni tako da mi ostaje puno vremena i za studije. Sad mi je prioritet seminarski o arhitekturi starog Užica, tema koja me je oduvek interesovala. Trenutno prikupljam gradju za period izmedju dva rata, to je deo koji mi nedostaje.  Polako se pripremam i za budućnost. Volela bih da negde u inostranstvu nastavim masters studije na Teoriji umetnosti, da se u budućnosti više bavim teorijom .Obično nas pitaju „šta ćeš kad završiš fakultet” i većina odgovara sa „ma,snaći ću se”. Meni je to apstraktno, zaista bih volela da se bavim teroijom umetnosti na neki način.

Uz pozdrave, jer žuri da se spakuje za Beograd, onako kako to studenti rade, noseći mamine specijalitete i energiju prikupljenu kod kuće, Milena je obećala da će se javiti kad završi seminarski. Da nam priča o njenoj velikoj ljubavi – arhitekturi starog Užica, koja je kako je rekla „živopisna kao što smo i mi između ovih brda”.

Milunka Nikolić