Jovana Rajković iz Ivanjice: Najmlađa kozarica Srbije i njena borba za opstanak na selu
U doba kada se demografske statistike o ispražnjenim selima čitaju kao izveštaji sa bojnog polja, priča o Jovani Rajković iz Klepana kod Ivanjice deluje kao osvežavajući dah nade. Dok se prosečna starost seoskog stanovništva u Srbiji neprestano povećava, a mladi masovno biraju urbane centre, dvadesetogodišnja Jovana učinila je izbor koji mnogi smatraju anahronim: vratila se na porodično ognjište i svoj život posvetila uzgoju koza i proizvodnji tradicionalnih mlečnih proizvoda. Njena priča nije samo o pojedinačnom herojstvu, već i o sistemskim izazovima sa kojima se suočavaju svi mladi koji pokušavaju da ožive srpsko selo.
Kontrapunkt egzodusu: Zašto selo može biti izbor, a ne prisila
Tema odlaska mladih sa sela je duboko ukorenjena u srpskoj društvenoj svesti. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu od 2011. do 2021. godine, broj stanovnika u seoskim naseljenim mestima opao je za preko 200.000, pri čemu su najosetljivija bila upravo populacija radnog uzrasta. U takvom kontekstu, odluka Jovane Rajković da se posveti kozarstvu nije naivna romantika, već proračun istrajnog preduzetničkog duha. Ona ne gleda na selo kao na mesto bez perspektive, već kao na prostor neiskorišćenih mogućnosti, posebno u niši organske i tradicionalne proizvodnje. Njen primer pokazuje da povratak na ognjište ne mora da znači odricanje od ambicija, već njihovo preusmeravanje u smeru koji je usklađen sa prirodnim resursima i lokalnim ograničenjima.
Štaviše, Jovana svoj izbor ne zasniva isključivo na emocijama. Uporedo sa praktičnim radom na gazdinstvu, ona je strateški upisala višu školu iz oblasti marketinga. Ovaj korak otkriva savremenu svest mladih preduzetnika: razumevanje da je danas jednako važno znati kako uzgojiti kvalitetan sir i kako ga uspešno plasirati na tržištu. Njen pristup kombinuje tradicionalne veštine sa savremenim poslovnim principima, što je možda jedini održiv model za budućnost seoskih domaćinstava u Srbiji. Ona ne proizvodi samo za lokalnu potrošnju, već gradi brend i razmišlja o širem tržištu, čime prevazilazi uobičajeni model opstanka i ulazi u domen razvoja.
Kozarstvo u Srbiji: Neiskorišćeni potencijal i ekonomski izazovi
Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede često ističu da kozarstvo predstavlja jedan od najperspektivnijih, ali i najzapostavljenijih segmenata stočarstva u Srbiji. Koze su relativno jeftine za održavanje, otporne su i dobro se prilagođavaju raznovrsnim terenskim uslovima koji karakterišu mnoge regione zemlje, uključujući i brdsko-planinski kraj oko Ivanjice. Međutim, prelazak sa tradicionalnog, ekstenzivnog uzgoja na savremenu, profitabilnu proizvodnju zahteva znanje, investicije i institucionalnu podršku. Upravo ovde se javlja ključni presek Jovanine priče: lične inicijative i sistemskih ograničenja.
Mlada kozarica otvoreno govori o potrebama koje bi joj olakšale posao i osigurale dugoročni opstanak. Među njima su dodatna stručna edukacija u zemljama sa razvijenijim kozarstvom, kao što su Francuska, Italija ili Švajcarska, gde bi mogla da steče znanja o savremenim tehnikama gajenja, selekciji i preradi mleka. Druga, ne manje važna stvar, su finansijske subvencije i podsticaji. Iako država nudi određene programe podrške za mlade poljoprivrednike, često su oni komplikovani za pristupanje, nepotpuni ili neusklađeni sa stvarnim potrebama malih gazdinstava. Jovana, kao i mnogi drugi, suočava se sa birokratskim barijerama i nedostatkom ciljanih mera koje bi direktno pomogle unapređenju proizvodnje i komercijalizacije proizvoda.
| Ključni izazovi za mlade seljake/preduzetnike | Moguća rešenja/Potrebna podrška |
|---|---|
| Ograničen pristup savremenom znanju i tehnologiji | Stipendije za stručnu edukaciju u inostranstvu, mobilne konsultantske službe |
| Kompleksna birokratija i težak pristup finansijskoj podršci | Pojednostavljeni proceduri za subvencije, ciljani fondovi za startape u agrosektoru |
| Teškoće u plasmanu i brendiranju proizvoda | Programi marketinške podrške, unapređenje digitalne prisutnosti, sajmovi specijalizovanih proizvoda |
| Nedostatak osnovne infrastrukture (putevi, internet) | Strateški razvoj seoske infrastrukture kao preduslova za ekonomski opstanak |
Porodični kontekst: Od očekivanja do ponosa
Interesantan deo Jovanine priče je i porodična dinamika. Njena majka Danica, kao i mnogi roditelji u sličnim zajednicama, imala je verovatno drugačije planove za ćerku koja je bila odličan đak. Tradicionalni put vodio je ka fakultetskom obrazovanju u gradu i “sigurnoj” kancelarijskoj karijeri. Međutim, Jovanin izbor, iako u početku možda iznenađujuć, pokazao se kao autentično iskaz njene ličnosti i ljubavi prema prirodi. Kako njena majka sada kaže, ta ljubav je “očigledno zapisana u genima”.
Ova transformacija porodične perspektive odražava širu promenu koja je neophodna u srpskom društvu: preispitivanje vrednosti različitih životnih i karijernih puteva. Ponos koji Danica danas oseća nije samo zbog ćerkine upornosti, već i zbog prepoznavanja vrednosti u onome što ona radi. To je vrednost očuvanja tradicije, samodovoljnosti, tešnje veze sa zemljom i proizvodnje zdravlje hrane. Jovanin uspeh, makar i na malom nivou, pomaže u legitimizaciji poljoprivrednih zanimanja kao dostojnih i punopravnih izbora za obrazovanu mladu populaciju.
Šira slika: Šta država čini (ili ne čini) za “Jovane” širom Srbije?
Ključno pitanje koje se nameće nakon čitanja ove priče jeste koliko državni aparat zapravo podržava pojedince poput Jovane Rajković. Iako se na retoričkom nivou često govori o vraćanju na selo, očuvanju tradicije i podršci malim gazdinstvima, praktična primena ovih politika često zaostaje. Mladi se suočavaju sa zamršenom mrežom programa koji se međusobno ne dopunjuju, sa nejasnim uslovima i sa nedostatkom stvarne savetodavne podrške prilikom podnošenja zahteva.
Efektivna podrška ne bi trebalo da se zaustavlja na jednoj uplati subvencije. Ona bi morala da bude celovit sistem koji obuhvata: lako dostupne početne kredite sa povoljnim kamatama, obavezne praktične obuke iz savremenih poljoprivrednih tehnika, pomoć u izradi biznis planova specifičnih za agrosektor, i najvažnije, pomoć u povezivanju proizvođača sa tržištem. Stvaranje kooperativa, unapređenje digitalnog marketinga za seoske proizvode i olakšano učešće na sajmovima hrane su konkretne mere koje bi direktno uticale na uspeh malih proizvođača kao što je Jovana.
Priča Jovane Rajković iz Ivanjice nije izolovana. Ona je simbol potencijalne budućnosti srpskog sela – budućnosti u kojoj obrazovani, inovativni mladi ljudi vide privrednu i životnu šansu na ognjištu. Međutim, da bi se ta budućnost ostvarila, potrebno je više od pojedinačnog herojstva. Potrebna je sveobuhvatna, koordinisana i iskrena državna politika koja će pretvoriti retoriku o povratku na selo u konkretne programe, jednostavne procedure i realnu finansijsku i stručnu podršku. Jovana je svoj deo posla uradila. Vreme je da i sistem odgovori na izazov.
