Život Fride Kalo, poznate meksičke slikarke, podseća na nadrealističke filmove s kadrovima u kojima preovladava Dalijevska suicidnost bogova i rastakanje vremena. Rođena je u Kojoakanu, mestu u Meksiko Sitiju u kući koja je danas njen muzej , poznatoj kao „ Plava kuća”, pod imenom Magdalena Karmen Feida Kalo i Kalderon. Fridin otac Vilhem Kalo, jedan od prvih fotografa, takođe i slikar imao je velikog uticaja na njen životni put, budući da je odrastala posmatrajući fotografije i i stare dagerotipe koje je on i izrađivao i sakupljao. Sa šest godina razbolela se od dečije paralize i posle više od pola godine provedenih u krevetu , Frida je stala na svoje noge, s tim što joj je jedna ostala slabije razvijena. Od ranog detinjstva, među zdravim vršnjacima, suočena s fizičkim nedostatkom, Frida je , pod uticajem oca koji ju je ohrabrivao u ubeđenju da je dovoljno vredna pred Bogom kao i ostala deca, i pri tome joj jedinoj u porodici sa šestoro dece pružio mogućnost za obrazovanje, izgradila svoj identitet nezavisne, samostalne i drske , provokativne ličnosti. Septembra 1925.g. , u svojoj osamnatestoj godini, vozeći se autobusom doživela je saobraćajnu nesreću, pri čemu joj je šipka za držanje prošla od kičme do karličnog dela. Na ovom parčetu metala, kao Isusa na krstu, prebacili su je u bolnicu ne dajući joj mnogo nade ni za život, a u kranjem i ako ostane živa na mogućnost da ikada više stane na noge. Izložena brojnim operacijama, ležanju u gipsanom koritu, učvršćivanju kičme korsetima i kaišima, Frida je za godinu dana uspela da prohoda.
Muke nesnosnih bolova, operacija, neizvesnosti i borbe između mogućnosti i želje za životom podržavao je njen inat i prkos, izvlačenja poslednjih atoma vere u sebe i bogove- kako hrišćanske tako i paganska božanstva Astečkog carstva koja su živela na teritoriji Meksika. U svom Intimnom dnevniku koji je kasnije vodila i koji je osnov za razumevanje Fridine ličnosti i umetnosti više puta svoju snagu poistovećuje s Astečkom boginjom Majke zemlje. U bolnici je i počela da slika, prvo da bi prekratila vreme, a kasnije da bi kroz slike, uglavnom autoportete po kojima je najpoznatija, upoznala sebe, svoju snagu i suštinu ,istu prikazala na platnu i od iste uzela snagu za novu borbu. Jer, život Fride Kalo je bio jedino borba. Nedugo po izlasku iz bolnice, suočena s siromaštvom i potrebom da obezbedi svoju egzistenciju,ne znajući ništa drugo da radi osim da slika, Frida je odlučila da će joj to biti životni put. Na jednoj zabavi ,u svojoj dvadeset drugoj godini upoznaje tada već poznatog slikara Diega Riveru. Od njega je zatražila savete u vezi slikanja kao i ocenu vrednosti svoga rada. Dvadeset jednu godinu stariji slikar, prepoznao je „ono nešto” u njenim radovima i ohrabrio je da nastavi dalje. Njihovo poznanstvo krunisano je brakom 1929. g. Slikarski par koji su, zbog fizičkih razlika nazivali „Slon i golubica” a kasnije zbog neslaganja, ispada u javnosti , razlaza i ponovnog spajanja „Lepotica i zver” funkcionisao je kao sudar energija koje jedna s drugom ne može u istom prostoru bez eksplozija, ali odvojeno ne funkcionišu kao energije već kao čekanje na novi podsticaj. Jedno drugom su bili najveći i najodaniji kritičari iz kojih je prizilazio kvalitet, najveće inspiracije ali i najveći bol. Diego,po prirodi nestalan što se tiče braka i bračnih obaveza svoji ponašanjem, čak i vezom s Fridinom sestrom, prouzrokovao je kontrareakcije u Fridinom ponašanju izazivajući od nje sposobnost da uzvrati istom merom čak i sa pripadnicama istog pola. S druge strane, Fridin inat, prkos i osećaj slobode i nesputanosti u ponašanju i javnim nastupima, izazvan raskalašnim uživanjem u retkim trenucima kada nije trpela bolove , provokativan za tadašnji obrazac ponašanja , uvredljiv za salonsku inteligenciju bio je uvek novi okidač za dalja Diegova povređivanja.
Zajedno opredeljeni za Meksiko, čak dotle da je Frida falsifikovala svoj datum rođenja ne bi li se poklopio sa datumom otpočinjana Meksičke revolucije, 17. jula, u skladu sa tepmeramentom južnoamerikanaca i večitom opredeljenošću za slobodu,priklanjaju se komunističkom pokretu. Jedno vreme, u svom domu pružili su utočište i Lavu Trockom, prognanom iz Rusije, kome se u ovom periodu pripisuje i avantura s Fridom Kalo. Umetnost Fride Kalo obeležavaju shvatanja nadrealizma, mada se ona od te kvalifikacije ograđivala, pomalo licemerno, likujući na pozitivnim kritikama i ocenama njenih dela vodećih evropskih nadrealista. Poznata je po autoporetetima( 55 dela) , po neprekidnom kopanju po sebi, svojoj unutrašnjosti, živim bojama i motivima Meksika, ne odvajajući se do kraja svog života od ljubavi prema snazi i lepoti svoje zemlje i svog naroda nastalog mešavinom izumiruće indijanske kulture i novog , katoličkog verovanja, a svo vreme, pod jačim ili slabijim uticajem SAD.
Godine 1953. Frida Kalo je imala izložbu u Meksiko Sitiju na koju su je, ponovo posle jedne od operacija doneli učvršćenu u korset. Četiri pobačaja i nemogućnost da ima dece obeležili su njene slike i crteže s još surovijim temama, detaljima, simbolima. Nije želela da slika snove, sama je uvek insistirala i izjavljivala da je potrebno slikati golu realnost– samo istinu. Putovala je u Evropu, a njeno prijateljstvo s Pablom Pikasom, naslovne strane vodećih evropskih časopisa, živopisna odeća, karakterično pretpavanje nakitom, aktivan društveni život i drske izjave bili su jeda strana Fridinog života. Druga strana su večiti bolovi, po nekoliko sati dnevno visila je okačena naglavačke o gredu na plafonu radi jačanja kičme, jaki korseti, doze morfijuma i hašiša koje je sama sebi prepisivala radi ublažavanja bolova, alkohol, sklonost samoubistvu, i opet borba za život. Godinu dana pre smrti (1954.) amputirana joj je noga do kolena. Njen Intimni dnevnik govori, između ostalog i o bliskosti sa smrti, o prihvatanju smrti i bola kao nečega predodređenog, nužnog i suštinskog za nju kao Fridu Kalo , ličnost koja je obeležila meksičku i svetsku ne samo umetnost nego i istoriju. Od Fride Kalo i Diega Rivere zvanično i počinje samostalna i autohtona meksička slikarska škola. Tri godine nakon nje, umire i Diego Rivera i njegova poslednja želja je bila da se njegov posmrtni pepeo izmeša sa Fridinim u zajedničku urnu koja je i izložena u Muzeju Fride Kalo „Plava kuća”.
„Frida Kalo, kao baštinik evropske i meksičke kulture, shvatila je: jedno je imati lepo telo, a drugo je biti lepa. Ona je uspela da uspostavi distancu prema ružnom, samo da bi ga mogla sagledati, surovo ili bolno, otvorenih očiju, ne skrivajući svoju naklonost prema istini o sopstvenom biću, sopstvenom licu, sopstvenom telu–ne prema modernom modelu lepote.” (Karlos Fuentes).
M.Nikolić
