Troškovi ishrane u Srbiji: Zašto hrana troši preko 40% prosečne plate?
Prema najnovijim podacima, prosečna srpska porodica u avgustu prošle godine izdvojila je čak 42,5% svoje zarade samo za namirnice. Ovaj podatak, koji je objavio Demostat, nije samo statistika već direktan odraz svakodnevnih borbi domaćinstava širom zemlje. U vreme kada se raspravlja o ograničenju trgovinskih margi, ova cifra postaje centralna tačka za razumevanje ekonomskog pritiska na građane. Činjenica da je udeo hrane u potrošačkoj korpi porastao sa 40% na 41% u toku godine govori o tendenciji koja duboko utiče na životni standard.
Situacija u regionu nudi nepotpunu, ali značajnu sliku za poređenje. Dok srpska domaćinstva izdvajaju 42,5% plate za hranu, u Crnoj Gori taj procenat je još viši i iznosi oko 47,7%. Na drugom kraku spektra nalazi se Slovenija, gde domaćinstvo troši svega 16,1% prosečne zarade na ishranu. Hrvatska, koja u ovu stavku uključuje i sredstva za higijenu, beleži 26,9%. Važno je napomenuti da se u Srbiji i Crnoj Gori računica zasniva na potrebama tročlane porodice, dok se u Sloveniji i Hrvatskoj koristi model četvoročlane porodice, što dodatno usložnjava direktno poređenje, ali ne umanjuje težinu srpskog domaćinstva.
Raspad prihoda i rashoda: Prosečna plata protiv prosečne korpe
U avgustu 2025. godine, prosečna neto zarada u Srbiji iznosila je 105.590 dinara (902 evra). Međutim, prosečna potrošačka korpa, koja predstavlja prosečne mesečne troškove domaćinstva, iznosila je 109.449 dinara (935 evra). Ovaj broj otkriva osnovnu disbalans: prosečna plata nije dovoljna da pokrije prosečne troškove života. Najveći deo ovih troškova čini hrana, sa iznosom od 44.876 dinara (383 evra) mesečno. Ovaj jaz između prihoda i rashoda je hroničan; tek povremeno, u pojedinim mesecima, zaposleni sa prosečnom platom uspevaju da pokriju prosečne troškove, dok radnici na minimalcu retko savladavaju čak i minimalnu potrošačku korpu.
Da bismo bolje razumeli kontekst, pogledajmo kako se ova situacija odvija kod naših komšija. U Sloveniji, prosečna neto zarada u avgustu 2025. iznosila je 1.562 evra, dok je minimalac za tu godinu bio 877 evra. Zakonodavstvo u Sloveniji osigurava da minimalna zarada bude za 20% do 40% viša od minimalnih životnih troškova, uz dodatno uvećanje za inflaciju. Pored toga, slovenački radnici imaju pravo na godišnji dodatak (najmanje jedna minimalna plata) i božićni bonus (najmanje polovina najniže zarade), što mesečni budžet domaćinstva dodatno povećava za najmanje 112 evra. Ovde troškovi stanovanja i prevoza često nadmašuju izdatke za hranu.
| Država | Prosečna neto zarada (avgust ’25) | % zarade za hranu (tročlano domaćinstvo) | Minimalna zarada (godišnja) |
|---|---|---|---|
| Srbija | 902 evra | 42.5% | u procesu utvrđivanja |
| Crna Gora | 1.015 evra | 47.7%* | nema podataka |
| Hrvatska | 1.446 evra | 26.9%** | 750 evra |
| Slovenija | 1.562 evra | 16.1% | 877 evra |
*Proračun sindikata na bazi četvoročlanog domaćinstva, grubo preračunato na tročlano.
**Uključuje i sredstva za higijenu.
Stvarni troškovi života: Račun portala Numbeo
Dok se zvanična statistika fokusira na prosečnu i minimalnu korpu, portal Numbeo nudi proračun za troškove “komotan” život. Prema njihovim analizama, četvoročlanoj porodici u Beogradu potrebno je oko 2.370 evra mesečno za pokriće svih troškova. To je skoro tri prosečne plate (tačnije 2.7). Ovaj podatak dramatično suprotstavlja stvarne potrebe srednjo klase sa raspoloživim primanjima. U poređenju, u Podgorici je taj iznos 2.184 evra (nešto više od dvostruke prosečne plate), u Zagrebu 2.811 evra (manje od dve prosečne plate), a u Ljubljani 2.919 evra (dve plate premašuju taj iznos za oko 200 evra).
Ova “luksuznija” varijanta troškova uključuje stavke koje su u srpskoj prosečnoj potrošačkoj korpi zanemarene ili potcenjene. Reč je o obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, kulturnim sadržajima, štednji i godišnjem odmoru. U evropskim zemljama, u minimalnoj potrošnji se standardno predviđa bar 5% za štednju, što u Srbiji nije slučaj. Drugim rečima, čak ni prosečna korpa ne predstavlja adekvatan prikaz stvarnih potreba porodica, već prikaz trenutne, često prisilne, potrošnje.
Minimalna potrošačka korpa: Recept za očuvanje siromaštva
Posebno zabrinjavajući koncept je minimalna potrošačka korpa u Srbiji. Ona se obračunava na osnovu potrošnje 800.000 najsiromašnijih domaćinstava i trebalo bi da je pokrije minimalna zarada. Međutim, ova korpa, koja je često nazivana “gladnom”, ne omogućava izlazak iz oskudice, već jednostavno dokumentuje preživljavanje. Njena struktura i količine namirnica su znatno oskudnije u odnosu na prosečnu korpu. Udeo hrane u minimalnoj korpi dostiže preko 47% ukupne vrednosti potrošnje, što je još jedan pokazatelj niskog životnog standarda.
Ako pogledamo konkretne količine, razlika je upadljiva. Prosečna korpa sadrži 36 kg proizvoda od žita, 35.4 kg povrća, 12.2 kg voća, 14 kg mesa i 27.2 litara mleka i mlečnih prerađevina. Minimalna korpa, sa druge strane, nudi samo 32.7 kg proizvoda od žita (gde dominira jeftiniji hleb), 23.9 kg povrća, 7.3 kg voća, 7.9 kg mesa i 18.6 litara mleka. Ovakva asketska lista ne zadovoljava osnovne nutritivne potrebe, a kamoli omogućava kvalitetan i zdrav život. Sindikati, sociolozi i ekonomisti jednoglasno ukazuju da ovakav pristup samo ovekovečuje siromaštvo.
Svetski kontekst: Gde stoji Srbija?
Kada se srpski podaci stave u globalni kontekst, jasno se vidi dubina problema. Dok srpska domaćinstva troše preko 40% prihoda na hranu, u Sjedinjenim Američkim Državama taj procenat iznosi oko 6%, u Velikoj Britaniji 8%, a u Nemačkoj oko 11%. Ova ogromna razlika nije samo posledica nižih prihoda, već i kompleksnih ekonomskih faktora kao što su distributivni lanci, poljoprivredna politika, takse i naknade. Visok udeo troškova ishrane u budžetu domaćinstva je univerzalno priznat pokazatelj niskog ekonomskog razvoja i standarda.
Sezonski faktor, posebno u turističkim centrima širom bivše Jugoslavije, dodatno komplikuje sliku. Tokom letnjih meseci, cene namirnica u primorskim i turističkim gradovima znaju da porastu, što privremeno povećava udeo hrane u troškovima domaćinstva u tim oblastima. Iako sezonski, ovaj pritisak doprinosi ukupnom osećaju finansijske nesigurnosti kod stanovnika.
Pitanje ograničenja trgovinskih margi, koje je bilo na dnevnom redu neposredno pre objave ovih podataka, direktno se tiče ove problematike. Cilj takvih mera je da se spreči prekomerno profitiranje na osnovnim životnim namirnicama i da se olakša pristup hrani. Međutim, dugoročno rešenje zahteva mnogo širi pristup koji uključuje povećanje realnih prihoda, podsticaj poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje distributivnih kanala i stvaranje socijalnih mreža koje će efikasnije štititi najranjivije kategorije stanovništva. Troškovi ishrane u Srbiji nisu samo ekonomski pokazatelj, već i socijalni barometar blagosostava celog društva.
