Reforma obrazovanja
U središtu javne debate o budućnosti našeg obrazovnog sistema našao se predlog ministra prosvete da se trajanje nastavnog časa u osnovnim školama skrati sa 45 na 30 minuta. Ideja je, kako se obrazlaže, odgovor na sve očigledniji problem smanjenog nivoa pažnje kod savremenih učenika. Međutim, prema mišljenju iskusnog učitelja sa skoro četiri decenije provedene u učionici, Dušana Pejčića, ovo bi bilo površno i kontraproduktivno rešenje koje ne direktno ne rešava koren problema, već rizikuje da još više umanji kvalitet stečenog znanja. Njegov stav nije izolovano mišljenje, već glas iskustva koji ukazuje na mnogo dublje sistemske promene koje su neophodne.
Zašto 30 minuta nije dovoljno za kvalitetno učenje?
Dušan Pejčić kategorički odbacuje ideju o skraćivanju časa, ističući da je za 30 minuta nemoguće ostvariti bilo kakve dublje obrazovne ciljeve. U tom vremenskom okviru, nastava bi se svodila na površno prenošenje informacija, bez prostora za detaljna objašnjenja, postavljanje pitanja, diskusiju ili vežbanje. Ovakva struktura časa posebno bi štetila učenicima koji zahtevaju dodatnu podršku i diferencirani pristup, odnosno onima kojima je potrebno više vremena da savladaju gradivo. Pejčić naglašava da je ključni problem ne u dužini časa, već u njegovoj organizaciji i sadržaju. Čas može biti efikasan i produktivan čak i ako traje 60 minuta, pod uslovom da nastavnik koristi raznovrsne metode rada, interaktivne sadržaje i često menja aktivnosti, čime održava pažnje i interesovanje učenika.
Glavni uzrok stresne atmosfere u današnjim školama, prema Pejčiću, nije dužina časa, već preobiman Nastavni plan i program. Konstantan pritisak da se ogromna količina gradiva „pretrči” u toku školske godine ostavlja minimalno vremena za utvrđivanje znanja, sistematizaciju ili praktičan rad. Ovaj „trkački” mentalitet stvara lančanu reakciju: stres kod nastavnika se prenosi na učenike, a zatim i na njihove roditelje, zamenjujući radost otkrivanja i zajedničkog rada sa osećajem frustracije i nezadovoljstva. Rešenje, dakle, nije u skraćivanju vremena, već u njegovoj pametnijoj i efikasnijoj upotrebi.
Povratak domaćinstva: Osposobljavanje za život, a ne samo za test
Jedan od najkonkretnijih i najinovativnijih predloga koje učitelj Pejčić iznosi je reintegracija predmeta Domaćinstvo u školski program za mlađe uzraste. Ovaj predlog direktno se suprotstavlja trendu konstantnog dodavanja novih akademskih disciplina, umesto što se fokusira na praktične veštine neophodne za svakodnevni život. Modernizovani predmet Domaćinstvo ne bi bio nostalgično vraćanje u prošlost, već praktičan kurs koji bi učenike učio higijeni, osnovima zdravstvene ishrane i jednostavnom kuvanju, ličnoj i digitalnoj bezbednosti, ekonomiji domaćinstva, osnovnim zanatskim veštinama i ekologiji.
Kako Pejčić obrazlaže, današnja deca često nisu u stanju da obave najosnovnije životne zadatke, od vezivanja pertli do brige o sopstvenom zdravlju. Predmet Domaćinstvo imao bi za cilj da to promeni, osposobljavajući ih za samostalan i odgovoran život. Ovaj predmet bi, po njegovom mišljenju, logično preuzeo deo sadržaja iz predmeta „Svet oko nas” (nekada „Priroda i društvo”), dok bi ostali deo prirodnih i društvenih nauka bio integrisan kroz druge predmete na interdisciplinaran način. Na taj način, učenje bi dobilo konkretan, praktičan kontekst.
| Tradicionalni pristup | Predlog Pejčića (Integrativni) |
|---|---|
| Odvojeni predmeti: Svet oko nas, Tehničko i informatičko obrazovanje | Predmet Domaćinstvo: obuhvata praktične veštine iz ishrane, ekonomije, ekologije, bezbednosti. |
| Teorijsko učenje o biljkama | Praktičan rad: odgajivanje semenki, negovanje biljke, priprema jela od useva. |
| Naglasak na pamćenje činjenica | Naglasak na primenu znanja u svakodnevnom životu i razvoj samostalnosti. |
Sport kao državni prioritet, a ne ekstra aktivnost
Drugi ključni stub Pejčićeve reforme je radikalno ponovno razmišljanje o ulozi sporta u obrazovanju. On ne predlaže samo više časova fizičkog vaspitanja, već i njihovo predavanje od strane specijalizovanih profesora od prvog razreda, kao i vraćanje sportskih klubova u same škole, koji bi bili finansirani od države. Njegov argument je jasan i moćan: formiranje zdrave nacije je odgovornost države, a ne samo pojedinačni izbor roditelja. Fizičko zdravlje dece temelj je budućnosti celog društva.
Pejčić ističe da današnjoj deci hronično nedostaje fizička aktivnost, što ima dubrokorene posledice po njihovo zdravstveno stanje, koncentraciju i socijalni razvoj. Sistemsko rešenje koje predlaže podrazumeva da svako dete u osnovnoj školi ima pristup kvalitetnim sportskim aktivnostima. To uključuje masovno bavljenje „bazičnim sportovima” poput plivanja, atletike i gimnastike, ali i nuđenje „malih sportova” kao što su mačevanje ili streličarstvo. Posebno se zalaže za izgradnju mreže manjih bazena širom zemlje, kako bi plivanje moglo postati dodatni obavezni predmet. „Svako ulaganje u decu, pa i materijalno, se višestruko isplati društvu u celosti”, zaklюčava on.
Digitalna detoksikacija: Olovka, sveska i knjiga do šestog razreda
Možda i najkontroverzniji deo Pejčićevih predloga odnosi se na digitalne tehnologije. On se zalaže za potpunu zabranu upotrebe digitalnih uređaja (tableta, laptopova, mobilnih telefona) u nastavi do šestog razreda osnovne škole. Umesto toga, nastava bi se odvijala isključivo uz pomoć olovke, sveske i knjige. Ovaj stav zasnava na dubokom razumevanju dečijeg razvoja. Pejčić objašnjava da zavisnost od tehnologija kod male dece lako nastaje, a da njihov mozak, naviknut na brze i „jeftine” senzacije sa ekrana, gubi sposobnost duže koncentracije na realnim, sporijim stimulusima.
Ova digitalna detoksikacija ima dve ključne koristi. Prva je podrška motoričkom i grafomotoričkom razvoju. Aktivno korišćenje olovke za crtanje i pisanje neophodno je za razvoj finih motornih veština, koje su direktno povezane sa razvojem moždanih sposobnosti i intelekta. Druga koristi je podsticanje mašte i jezičkog razvoja kroz čitanje klasičnih knjiga i priča, što ekrani ne mogu adekvatno da zamene. Pejčić upozorava da kao društvo još uvek nismo dovoljno svesni opasnosti preranog i nekontrolisanog izlaganja dece digitalnim uređajima.
Nastavnik – najvažniji državni službenik
Svi ovi strukturni predlozi bili bi nepotpuni bez rešavanja ključnog pitanja: statusa i položaja nastavnika. Pejčić iskazuje gorku konstataciju da su tokom svih prethodnih reforma, osobe koje su donosile odluke često imale minimalno ili nikakvo praktično iskustvo rada u učionici. Praktičari, koji svakodnevno rade sa decom i najbolje poznaju njihove potrebe, bili su marginalizovani u procesu donošenja odluka, što je dovelo do demotivacije čitave profesije.
Kao krajnju meru, Pejčić predlaže da se nastavničko zvanje učini ekonomski i društveno poželjnim. To podrazumeva da nastavnici budu plaćeni kao najvažniji državni službenici, jer u njihovim rukama leži budućnost nacije. Samo pod tim uslovima, nastavničke fakultete počeli bi da upisuju najuspešniji i najtalentovaniji đaci, osiguravajući kvalitetan kadar za buduće generacije. Bez ove promene, svaka druga reforma rizikuje da ostane na nivou dobre namere koja se ne može adekvatno sprovesti u život.
Predlozi učitelja Dušana Pejčića predstavljaju celovit i međusobno povezan sistem promena koje zahtevaju hrabrost i dugoročno planiranje. One se ne zalažu za jednostavno skraćivanje ili produžavanje časa, već za potpuno preispitivanje cilja školovanja: da li je to natrpavanje učenika činjenicama ili njihovo osposobljavanje za uspešan, zdrav i samostalan život. Njegov glas, nastao iz decenija neposrednog iskustva, ukazuje na put ka školstvu koje decu ne samo obrazuje, već i vaspitava i priprema za život u pravom smislu te reči.
