Novi “super radari” u Srbiji
U Srbiji se svakog dana na putevima desi prosečno 55 saobraćajnih nezgoda sa povređenim licima, a statistika smrtnih slučajeva i dalje ostaje zabrinjavajuća. U takvoj klimi, svaka nova mera koja ima za cilj da smanji ove brojke dočekuje se sa mešovitim osećanjima – od nada do skepticizma. Najava i već početno postavljanje nove generacije saobraćajnih radara, koje mediji nazivaju “super radarima”, predstavlja najnoviji i najambiciozniji korak nadležnih organa u pokušaju da se sistemski pristupi problemu nepoštovanja saobraćajnih pravila. Ovo nije samo još jedna kampanja za merenje brzine; to je tehnologijska revolucija u saobraćajnoj kontroli koja obećava da će drastično proširiti domet nadzora i promeniti dinamiku na putu.
Od klasičnih pištolja do “super” sistema: Evolucija kontrole brzine
Tradicionalni radarski pištolji i fiksne kamere za merenje brzine bili su ograničeni na jednu, iako ključnu, funkciju – detekciju prekoračenja dozvoljene brzine. Međutim, eksperti dugo ističu da je uzrok saobraćajnih nezgoda često kompleksna kombinacija faktora. Profesor dr Krsta Lipovac sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, priznati autoritet u ovoj oblasti, jasno ističe da novi sistemi predstavljaju kvalitativni skok. “Radari će pored merenja brzine, omogućiti kontrolu i drugih prekršaja, što je i važnije”, naglašava Lipovac. Ovaj stav ukazuje na svest da se bezbednost na putevima ne može osigurati isključivo fokusiranjem na brzinu, već je potreban holistički pristup koji adresira čitav spektar rizičnih ponašanja.
Šta tačno mogu da “vide” novi radari?
Tehnološke karakteristike ovih uređaja omogućavaju multispektralnu analizu. Osim preciznog merenja brzine vozila, kamere visoke rezolucije i sofisticirani softverski algoritmi omogućavaju automatsku detekciju nekoliko ključnih prekršaja. Prvo, i najčešće pominjano, je **korišćenje mobilnog telefona za vreme vožnje**. Sistem može da prepozna da li vozač drži uređaj u ruci ili ga aktivno koristi, čak i kroz vetrobran. Drugo, moguće je otkrivanje **nekorišćenja sigurnosnog pojasa** od strane vozača ili putnika na prednjim sedištima, a u nekim naprednijim konfiguracijama i na zadnjim. Treća važna funkcija je verifikacija **registracije vozila** u realnom vremenu, upoređivanjem tablica sa bazama podataka, što direktno cilja na vozila koja učestvuju u saobraćaju bez važećeg tehničkog pregleda ili osiguranja.
Ovim se otvaraju nove dimenzije kontrole. Vozač koji pažljivo održava dozvoljenu brzinu, ali pritom telefonom šalje poruke ili se vozi bez pojasa, više neće moći da prođe nezapaženo. Ovakva selektivna primena pravila bila je jedan od velikih nedostataka prethodnog sistema. Nova tehnologija ga eliminiše, pružajući objektivan i kontinuiran nadzor.
Geografija bezbednosti: Lokacije “crnih tačaka” i strategija rasporeda
Još jedan ključni aspekt koji ističe profesor Lipovac je fokus na takozvanim **”crnim tačkama”**. To su lokacije na putevima gde se, zbog kombinacije faktora (geometrija puta, vidljivost, intenzitet saobraćaja, ponašanje učesnika), statistički značajno češće dešavaju teže saobraćajne nezgode. Strategija postavljanja novih radara nije slučajna niti ima za cilj generisanje prihoda; ona je direktno usmerena ka prevenciji na ovim rizičnim mestima.
Prema dostupnim podacima sa portala kao što je Idrive.rs, trenutno je identifikovano oko 30 konkretnih lokacija gde su radari instalirani, dok su nadležni ranije najavili ukupno 99 lokacija. Ova razlika u brojevima verovatno ukazuje na faziranu implementaciju, gde se sistem prvo testira i kalibriše na ključnim deonicama pre pune primene. Tabela ispod prikazuje neke od ključnih lokacija gde je novi sistem već aktivan, ilustrujući logiku izbora.
| Region / Grad | Konkretna deonica ili pravac | Vrsta rizične lokacije |
|---|---|---|
| Zapadna Srbija | Užice – Bela Zemlja, Preljina – Mrčajevci | Planinski i zavojni putevi, česte promene nagiba |
| Južna Srbija | Niš – Svrljig, Mataruška Banja – Ušće | Prilazi gradovima, mešoviti urbani i vangradski saobraćaj |
| Vojvodina | Gajdobra – Čelarevo, okolina Zrenjanina | Duge, prave deonice gde se nesvesno razvija visoka brzina |
| Šumadija i zapadno | Okolina Čačka, Kragujevca, Valjeva, Šapca | Kritični prolazi kroz naselja, raskrsnice |
| Beograd (prigradska zona) | Batajnica – Ugrinovci, Ostružnica – Umka, Orlovača – Rušanj | Prometni prilazni puteve, zone gde se gradski i tranzitni saobraćaj mešaju |
Ovakav raspored pokazuje da se intervencija usmerava na različite tipove rizika širom zemlje – od zavojnih državnih puteva do prometnih prigradskih arterija. Posebno je značajan fokus na **prolazima kroz naselja**, gde su sukobi između vozila i pešaka ili lokalnog saobraćaja najčešći i najteži po posledice.
Implikacije po saobraćajnu kulturu i ponašanje vozača
Uvođenje ovako napredne tehnologije ima dublje psihološke i socijalne implikacije od samih kaznenih poena i novčanih kazni. Princip “društvenog dokaza” ili percipirane mogućnosti otkriva prekršaja ključni je za promenu ponašanja. Dok su stari radari bili vidljivi i lokalizovani, pa su vozači mogli da uspore samo na određenoj deonici, novi sistemi stvaraju kontinuirani osećaj prisustva kontrole. Ovo se naziva “efekat premeštanja rizika” – ponašanje se menja trajno, a ne situaciono.
Vozač više ne može da proceni rizik samo na osnovu toga da li vidi radar ili policijsko vozilo. Znanje da uređaj na stubu može da detektuje telefon ili pojas podjednako efikasno kao i brzinu, tera na konstantnu samokontrolu. Ova “panotička” funkcija tehnologije, kako bi je opisao filozof Žan Bodrijar u kontekstu savremenog nadzora, postepeno internalizuje pravila. Cilj je da se prekršaji spreče, a ne kazne, tako što će se ponašanje vozača prilagoditi dugoročno.
Izazovi implementacije: Tehnički, pravni i socijalni aspekti
Iako su prednosti novih “super radara” očigledne sa aspekta bezbednosti, njihovo uvođenje nije bez izazova. Prvi se tiče **pravne sigurnosti i zaštite podataka**. Snimanje u visokoj rezoluciji koje omogućava prepoznavanje detalja u vozilu (poput držanja telefona) mora biti strogo usklađeno sa zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Jasno mora biti definisano ko ima pristup snimcima, koliko dugo se čuvaju i pod kojim uslovima se koriste. Ova transparentnost je ključna za javno prihvatanje i legitimitet sistema.
Drugi izazov je **tehnička pouzdanost i kalibracija**. Da bi optužbe za prekršaje kao što je korišćenje telefona odolele sudskim prigovorima, softver za prepoznavanje mora da bude izuzetno precizan, sa minimalnom marginom greške. Potrebna je kontinuirana održavanje i verifikacija uređaja. Treći, možda najsloženiji aspekt, je **obrazovanje javnosti**. Mnogi vozači možda nisu u potpunosti svesni svih mogućnosti novih radara. Informativna kampanja koja objašnjava ne samo gde su radari, već i šta sve kontrolišu i zašto je to važno, neophodna je da bi se sistem doživeo kao alat za zaštitu, a ne kao “zamka”.
Konačno, postoji pitanje **ekonomske opravdanosti**. Iako je primarni cilj spasavanje života i sprečavanje povreda, investicija u ovakvu tehnologiju je značajna. Dugoročna efikasnost sistema mora se meriti padom broja nezgoda na “crnim tačkama”, a ne samo brojem izdatih prekršajnih naloga. Sinergija ovih uređaja sa drugim merama – poput fizičkog preoblikovanja opasnih deonica, jačanja edukacije u školama vožnje i javnih kampanja – biće odlučujuća za ostvarivanje maksimalnog efekta.
Pogled u budućnost: Integracija sa inteligentnim transportnim sistemima
Novi “super radari” nisu krajnja tačka razvoja, već korak ka potpunijoj digitalizaciji saobraćajne infrastrukture. Oni predstavljaju senzore koji mogu da budu integrisani u šire **Inteligentne Transportne Sisteme (ITS)**. Podaci o intenzitetu saobraćaja, prosečnoj brzini, učestalosti prekršaja mogu u realnom vremenu da se šalju centrima za upravljanje saobraćajem. Ovo omogućava dinamičko upravljanje saobraćajnim svetlima, promenljivim znakovima sa porukama za vozače (npr. “Uspori, česti prekršaji u zoni”) i bržem intervenciju hitnih službi u slučaju nezgode.
Dugoročno, ova tehnologija može da se poveže i sa razvojem **polu-autonomnih i autonomnih vozila**, pružajući im precizne podatke o uslovima na putu i ponašanju drugih učesnika u saobraćaju. Tako “super radari” postaju ne samo alat za kažnjavanje, već i ključni izvor podataka za pametnije, bezbednije i efikasnije planiranje celokupnog transportnog sistema. Njihovo uvođenje, dakle, treba posmatrati ne kao izolovanu policijsku akciju, već kao temeljnu investiciju u digitalni okvir budućeg saobraćaja u Srbiji, gde tehnologija služi kao stub prevencije, a ne samo kontrole.
