Penzionerska nejednakost u Srbiji
Prema najnovijim podacima, u Srbiji postoji samo 86 penzionera sa maksimalnom mesečnom penzijom koja iznosi preko 255.000 dinara. U poređenju sa tim, više od 200.000 građana prima penziju manju od najniže zakonske, što naglavaljke ilustruje dubok jaz u penzionerskoj zajednici. Ovaj podatak nije samo statistika, već direktan odraz složene ekonomske i socijalne strukture koja oblikuje život stotina hiljada ljudi nakon odlaska u penziju. Penzionerska nejednakost u Srbiji predstavlja višedimenzionalni problem, čiji koreni sežu u prošlost sistema, a posledice se odražavaju na sadašnjost i budućnost celokupnog društva.
Analiza raspona penzija: Od 21.000 do 255.000 dinara
Zvanični raspon penzija u Srbiji kreće se od približno 21.000 do više od 255.000 dinara mesečno. Međutim, ove brojke same po sebi ne govore punu priču. Ključno je razumeti distribuciju. Dok gornja granica impresionira, činjenica da je taj iznos dostupan samo 86 pojedinaca u celoj zemlji ukazuje na izuzetnu koncentraciju visokih primanja. Sa druge strane, donja granica predstavlja realnost za ogroman broj ljudi. Podatak da oko 27 odsto svih penzionera prima najnižu penziju ili čak iznos ispod nje otkriva strukturni problem. Ovakva raspodela nije slučajna, već je posledica dugogodišnjeg delovanja penzionog sistema, istorijskih okolnosti različitih oblika rada i načina obračuna doprinosa. Neujednačenost nije samo u visini iznosa, već i u mogućnostima za dostojanstven život koje ti iznosi obezbeđuju ili ne obezbeđuju.
Sistemska potcenjenost poljoprivrednih i porodičnih penzija
Jedan od najosetljivijih segmenata u okviru penzionerske nejednakosti čine korisnici poljoprivrednih i porodičnih penzija. Ovi građani su decenijama ispunjavali svoje obaveze prema državi na drugačiji način – plaćanjem poreza umesto klasičnih socijalnih doprinosa. Iako su formalno izmirili sve što je od njih zahtevano, današnji obračun njihovih penzija, zasnovan na prosečnoj zaradi i savremenim pravilima, rezultira izuzetno niskim iznosima. Ovaj pristup efektivno „kažnjava” celu jednu generaciju zbog istorijski utemeljenog načina rada i pridržavanja tada važećih propisa. Kao posledica, mnogi od njih primaju penzije znatno ispod životnog minimuma, što ih stavlja u položaj hronične finansijske nesigurnosti. Ovaj primer jasno pokazuje kako promene u sistemu mogu imati dugoročne i nepovoljne posledice po pojedince koji su igrali po pravilima svog vremena.
Uporedni pogled: Bizmarkov sistem u srpskim uslovima
Srbija, kao i većina evropskih zemalja, funkcioniše na principu solidarnog ili Bizmarkovog penzionog sistema. To znači da doprinosi sadašnjih zaposlenih neposredno finansiraju isplatu penzija sadašnjim penzionerima. U tom smislu, struktura sistema nije izuzetak. Međutim, gde Srbija zaista zaostaje jesu apsolutni iznosi primanja. Mnoge evropske zemlje, čak i one sa sličnim nivoom ekonomskog razvoja ili kupovne moći, garantuju znatno višu minimalnu penziju. Razlika nije samo u broju evra ili dinara, već u društvenoj percepciji i političkoj volji da se osigura minimalni nivo dostojanstva za sve starije građane. Dok se kupovna moć može razmatrati u relativnim terminima, apsolutna siromaštvo koju proizvodi veoma niska penzija ima univerzalno negativne efekte na zdravlje, socijalnu inkluziju i kvalitet života.
Tabela ispod prikazuje ključne pokazatelje srpskog penzionog sistema koji doprinose nejednakosti:
| Pokazatelj | Vrednost / Opis | Implikacije |
|---|---|---|
| Broj penzionera sa maksimalnom penzijom (>255.000 din.) | 86 | Ekstremna koncentracija visokih primanja |
| Procenat penzionera sa najnižom penzijom ili manje | ~27% | Više od četvrtine penzionera u finansijskoj krizi |
| Odnos zaposlenih prema penzionerima | ~1.7 : 1 | Sistem zavisi od državnih subvencija; neodrživ dugoročno |
| Nominalni rast prosečne penzije (2020-2025) | Udvostručen | Realni rast minimalan zbog inflacije |
Demografski pritisak i odnos zaposlenih i penzionera
Trenutni odnos od približno 1.7 zaposlenih na jednog penzionera često se navodi kao pokazatelj koji nije katastrofalan u poređenju sa nekim težim periodima u prošlosti. Međutim, ovaj podatak zahteva dublju analizu. Prvo, za funkcionalno samoodrživ solidarni sistem, potreban je znatno povoljniji odnos, idealno blizu 3:1 kao što je bio tokom sedamdesetih godina. Drugo, činjenica da deficit Penzionog fonda i dalje redovno pokriva državni budžet ukazuje na to da trenutni odnos ipak nije dovoljan. Sistem nije samostalan. Ova zavisnost od budžetskih sredstava predstavlja ranjivost, posebno u periodima ekonomske nesigurnosti ili kada država mora da usmeri resurse na druge prioritete. Osim toga, demografske projekcije koje ukazuju na dalje starenje stanovništva sugurišu da će se ovaj odnos možda čak i pogoršavati u narednim dekadama, postavljajući dodatne izazove pred održivost celog modela.
Inflacija kao „nevidljivi” oduzimač penzijskih povećanja
Vlasti redovno ističu nominalna povećanja penzija, ali realni efekat na kupovnu moć penzionera često je minimalan ili nepostojeći. Period od 2020. do 2025. godine je izuzetan primer: iako je prosečna penzija nominalno udvostručena, inflacija, naročito u segmentima kao što su hrana, komunalne usluge i lekovi, je praktično „pojela” ceo taj rast. Za penzionere, čiji se budžet uglavnom troši na osnovne životne potrebe, inflacija u ovim kategorijama ima direktni i neproporcionalno težak uticaj. Oni ne doživljavaju svoje penzije kao veće, već kao iznos koji im omogućava sve manje. Ovaj fenomen objašnjava zašto penzioneri, uprkos statističkim podacima o rastu, često osećaju stagnaciju ili čak pogoršanje svog standarda. Borba protiv inflacije nije samo makroekonomski zadatak, već direktno utiče na socijalni mir i sigurnost najosetljivijeg dela stanovništva.
Zdravstveni troškovi: Najteži teret za penzionerski budžet
Kada se analizira struktura troškova prosečnog penzionera, postaje jasno zašto gole brojke o visini penzija daju nepotpunu sliku. Najveći i najneizvesniji teret čine troškovi lečenja i lekova. Za razliku od mlađih generacija, penzioneri značajan deo mesečnih prihoda moraju da izdvoje za zdravstvene usluge, često van obaveznog osiguranja. To uključuje specijalističke preglede u privatnim ordinacijama, skuplje lekove koji nisu na listi osiguravajućeg doma, ili razne medicinske potrepštine. Ovi troškovi su često nepredvidivi i mogu drastično da poremete ograničeni budžet. Stoga, penzija koja na papiru izgleda kao da osigurava minimum za život, u praksi, nakon zdravstvenih troškova, može se pokazati potpuno neadekvatnom. Ova činjenica naglašava potrebu za širem pristupom analizi penzionerskog standarda, koji uključuje ne samo nominalni iznos, već i obavezne troškove sa kojima se suočavaju.
Održivost sistema i budući izazovi
Pitanje održivosti srpskog penzionog sistema je složeno i zahteva razmatranje više faktora istovremeno. Demografski trendovi, ekonomski rast, nivo zaposlenosti i politička volja za reformama su samo neki od njih. Trenutni model, koji zavisi od državnih transfera, nije dugoročno održiv bez značajnih promena. Moguća rešenja se često pominju u javnoj raspravi: povećanje starosne granice za odlazak u penziju, podsticanje većeg učešća u privatnim penzionim fondovima, rad na povećanju produktivnosti i plata (što bi direktno uvećalo buduće penzije), ili dublja revizija obračuna za kategorije sa najnižim primanjima. Svako od ovih rešenja nosi svoje socijalne i političke troškove. Međutim, ono što je jasno je da status kvo produbljuje penzionersku nejednakost i stvara rizike po socijalni sklad. Budućnost sistema zavisi od sposobnosti svih aktera – države, ekonomista, sindikata i samog društva – da pronađu balans između ekonomske održivosti i socijalne pravde, kako bi se osiguralo dostojanstvo za sve generacije penzionera.
