Penzija mala a niko neće da ga primi da radi
U zemlji gde se zvanično raspravlja o produženju radnog veka, preko 30% ljudi starije od 55 godina koji su izgubili posao suočava se sa periodom nezaposlenosti dužim od godinu dana. Ovaj podatak nije samo statistika, već živa slika paradoksa koji hvata u koštac savremena tržišta rada širom Evrope, uključujući i naš region. Priča Bernera Franca Brunera, 62-godišnjeg bivšeg glavnog ekonomiste sa impresivnim MBA diplomama, koji sada preživljava od dva posla sa skraćenim radnim vremenom, nije izolovani slučaj. Ona predstavlja vrhunac ledenog brega sistemskog problema gde se ekonomski pritisak na penzione sisteme sudara sa nepromenjenim stavovima poslodavaca i kulturom zapošljavanja koja marginalizuje iskusne kadrove. Dok političke debate ističu potrebu za dužim radnim vekom, realnost na terenu pokazuje da su stariji radnici često nevidljivi za tržište, ostajući zaglavljeni između nedovoljnih penzija i zatvorenih vrata kancelarija.
Demografski pritisak i ekonomski paradoks
Starenje populacije predstavlja jedan od najvećih demografskih izazova za većinu evropskih zemalja, sa direktnim uticajem na održivost penzionih sistema. Kako se odnos radno aktivanog stanovništva prema penzionerima neprestano pogoršava, ekonomski analitičari i političari sve glasnije zagovaraju mere za produženje radnog veka. Međutim, ovaj naizgled logičan ekonomski odgovor sudara se sa surovom realnošću tržišta rada. Istraživanja pokazuju da, iako je stopa zaposlenosti ljudi starije od 50 godina u nekim zemljama relativno visoka, ona uglavnom odražava one koji su uspeli da zadrže svoje posao. Problem nastaje u trenutku gubitka posla. Tada se iskusni radnici, poput Franca Brunera, suočavaju sa sistemom koji je kontradiktoran: zahteva se da rade duže, ali im se ne pružaju prilike za to. Ovaj paradoks stvara opasan krug gde državni sistemi računaju na njihov doprinos, dok privatni sektor pokazuje oprez ili otvoren otpor prema njihovom zapošljavanju, ostavljajući ih u ekonomski nesigurnoj poziciji.
Kultura “nultog odstupanja” i prepreke u zapošljavanju
Kako objašnjava Paskal Šajviler, generalni direktor Aliksio grupe, jedan od ključnih problema na tržištima rada kao što je švajcarsko je kultura “nultog odstupanja”. Ovaj termin opisuje praksu gde poslodavci traže kandidate koji se tačno uklapaju u unapred definisani profil, bez ikakve dozvoljene devijacije u pogledu godina, prekvalifikacija ili čak prevelikog iskustva. Za iskusnog radnika starije životne dobi, ovo predstavlja skoro nepremostivu prepreku. Njegovo bogato iskustvo i duboka specijalizacija, umesto da budu prednost, često se tumače kao nedostatak fleksibilnosti ili nespremnost za promene. Poslodavci implicitno ili eksplicitno pretpostavljaju da stariji kandidati nisu u toku sa najnovijim tehnologijama, da imaju niži nivo energije ili da će zahtevati višu platu. Ovakva klima dovodi do toga da se kvalifikovani ljudi, sa decenijama korisnog znanja, odbacuju u prvoj fazi selekcije, često automatski filtrirani algoritmima koji favorizuju mlađe profile.
Finansijska nesigurnost i socijalni uticaj
Za mnoge starije radnike, prinuda da rade nije pitanje ambicije ili želje za aktivnim životom, već čistog finansijskog opstanka. Penzije, naročito one koje su iznosle razvod, bolest ili period nezaposlenosti, često su nedovoljne za pokrivanje osnovnih životnih troškova, a kamoli za život dostojan čoveka. Franc Bruner otvoreno kaže da mora da radi bar do svoje 70. godine iz finansijskih razloga. Ova finansijska nesigurnost ima dublje socijalne i psihološke posledice. Gubitak profesionalnog identiteta i osećaj odbačenosti mogu dovesti do gubitka samopouzdanja, mentalnih problema i socijalne izolacije. Rad sa skraćenim radnim vremenom, iako ekonomski marginalan, kao što Bruner ističe, pomaže da se “mentalno ne potone”. Međutim, ovo je samo zalepljivanje za otvorenu ranu sistemskog problema. Ekonomski pritisak kombinovan sa socijalnom marginalizacijom stvara klasu radnika koja je ekonomski aktivna, ali socijalno i profesionalno neviđena.
| Faktor problema | Posledica za starije radnike | Širi ekonomski uticaj |
|---|---|---|
| Mala penzija | Finansijska nesigurnost, prinuda da radi | Smanjena potrošnja, veće opterećenje socijalnih službi |
| Odbijanje poslodavaca | Dugi periodi nezaposlenosti, gubitak kvalifikacija | Gubitak kolektivnog znanja i iskustva, neefikasnost tržišta |
| Kultura “nultog odstupanja” | Sistemska diskriminacija pri zapošljavanju | Neiskorišćen ljudski kapital, smanjena inovativnost |
| Demografski pritisak | Politički pritisak za kasnijim penzionisanjem bez realnih mogućnosti | Održivost penzionih sistema dovedena u pitanje |
Iskustvo kao neiskorišćen kapital
Jedan od najvećih paradoksa ove situacije je potpuno zanemarivanje vrednosti iskustva. Radnik kao što je Bruner nosi sa sobom ne samo formalno znanje iz ekonomije i menadžmenta, već i “tiho znanje” – praktičnu mudrost, mrežu kontakata, razumevanje poslovnih ciklusa i sposobnost da rešava kompleksne probleme na osnovu dugogodišnje prakse. U vremenu kada se kompanije bore sa brzim promenama i kompleksnošću, ovaj resurs je nezamenljiv. Međutim, tržište rada ga često tretira kao teret. Kompanije koje bi mogle da profitiraju od mentorstva starijih kolega za mlađe generacije, od čuvanja korporativne memorije ili od analize rizika zasnovane na iskustvu, umesto toga fokusiraju se na uske profile i kratkoročne ciljeve. Ovakva praksa ne samo što šteti pojedincima, već predstavlja i ekonomski iracionalan gubitak ljudskog kapitala za celo društvo.
Potreba za strukturnim reformama na tržištu rada
Rešavanje ovog problema zahteva više od površnih političkih izjava o potrebі za dužim radnim vekom. Potrebne su strukturne reforme koje će promeniti samu arhitekturu zapošljavanja. To uključuje podsticaje za poslodavce koji zapošljavaju starije radnike, kao što su subvencije, olakšice poreza ili programe za delenje radnog mesta. Ključno je i reformisati službe za zapošljavanje tako da aktivno rade na povezivanju iskusnih kadrova sa odgovarajućim poslodavcima, nudeći i programe prekvalifikacije usmerene ka specifičnim potrebama tržišta. Jedna od mogućih mera je i uvođenje “životnog učenja” kao obaveznog koncepta, gde bi i kompanije i država investirali u kontinuirano obrazovanje radnika svih generacija, čime se uklanja stereotip da su stariji radnici zaostali u tehnologiji. Bez ovakvih promena, zakonodavne mere za kasnije penzionisanje ostaju prazne reči na hartiji, jer nemaju podlogu u realnim mogućnostima za zaposlenje.
Promena narativa i borba protiv predrasuda
Osnovni korak ka rešenju je promena društvenog i poslovnog narativa o starenju i radu. Umesto da se godinama gleda kao nedostatak, potrebno je da se promoviše vrednost međugeneracijske saradnje i raznovrsnosti timova. Poslodavci moraju da shvate da raznovrsan tim po godinama donosi i raznovrsnost perspektiva, što je ključno za inovacije i rešavanje složenih problema. Kampanje javnog interesa, uspešni primeri iz prakse i jasna ekonomska argumentacija mogu doprineti rušenju ukorenjenih predrasuda. Istovremeno, neophodno je ojačati pravnu zaštitu od starosne diskriminacije pri zapošljavanju i osigurati njenu efektivnu primenu. Priča kao što je Brunerova ne sme biti priča o neuspehu pojedinca, već alarmantni primer neuspeha sistema, koji zahteva hitnu i koordinisanu reakciju svih aktera – od države i poslodavaca do samih radnika i civilnog društva.
Situacija na tržištu rada za starije građane predstavlja jasan pokazatelj šireg zdravstvena celokupnog ekonomskog sistema. Ona otkriva rascep između makroekonomskih politika i mikroekonomske realnosti preduzeća, između demografskih prognoza i kulture upravljanja ljudskim resursima. Dok se ekonomski govori o “sivom talasu” kao pretnji, rešenje se ne nalazi u prisiljavanju ljudi da rade duže u uslovima koji to onemogućavaju, već u kreiranju inkluzivnijeg, fleksibilnijeg i vrednosnijeg tržišta rada koje prepoznaje doprinos svih generacija. Bez ove promene, rizikujemo da stvorimo čitavu generaciju radnika koja je, uprkos svom znanju i volji, ekonomski nevidljiva, sa teškim posledicama po socijalni sklad i dugoročni ekonomski razvoj.
