Zašto menjačnice izazivaju paniku
U jednom trenutku kada je prodajni kurs evra u pojedinim menjačnicama dodirnuo psihološki značajnu granicu od 120 dinara, Narodna banka Srbije je reagovala brzo i odlučno. Mera je, na prvi pogled, jednostavna: ukidanje provizije od 1% koju su ovlašćeni menjači imali pravo da naplate. Međutim, iza ove, na tvrdnje NBS, tehničke intervencije, krije se kompleksna priča o dugogodišnjoj politici veštačkog održavanja fiksnog kursa, asimetričnom tretmanu učesnika na tržištu i klimavim temeljima na kojima počiva naizgled stabilan finansijski sistem.
Psihologija broja 120: Zaštita tržišta ili gašenje požara benzinom?
Narodna banka Srbije u svom saopštenju obrazložila je odluku potrebama da se spreči “neopravdani psihološki pritisak na devizno tržište” i širenje panike. Psihološki aspekt kursa od 120 dinara za evro zaista ne treba potcenjivati. Za prosečnog građanina, ova okrugla cifra predstavlja jasan i lakše shvatljiv signal od, recimo, kursa od 118,7 dinara. Međutim, kao što ističe prof. dr Đorđe Đukić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, sama reakcija centralne banke na ovaj “signal” može imati suprotan efekat. Poruka koja se implicitno šalje javnosti jeste da se vlast brine i da neće dozvoliti kolebanja, ali istovremeno se aktivira i alarm kod onih koji imaju rezerve u dinarima, podsvećujući ih na potencijalnu nestabilnost. Umesto da smiri situaciju, preventivna kazna svim menjačnicama može da podstakne još veću tražnju za devizama, baš zbog potvrde da postoji osetljivost sistema na ovakve pokrete.
Dvostruki aršini: Zašto pravila za banke i menjačnice nisu ista?
Najveći paradoks i izvor opravdane kritike leži u asimetričnom regulatornom okviru. Odluka o uslovima i načinu obavljanja menjačkih poslova jasno propisuje obaveze za ovlašćene menjače i Javni poštanski operator: njihov prodajni kurs ne može da prelazi zvanični srednji kurs NBS za više od 1,25%, uz pravo na proviziju od 1%. Baš taj maksimum, kada se sabere, daje gornju granicu od oko 120 dinara. Dakle, menjačnice koje su prodavale evro po toj ceni nisu prekršile zakon – jednostavno su iskoristile dozvoljenu marginu. Sa druge strane, na banke se ovaj propis ne primenjuje. One imaju obavezu da NBS dostavljaju podatke o svojim ekstremnim kursevima, ali ne postoji zakonski propisana gornja granica za njihov prodajni kurs u odnosu na srednji. Rezultat toga je očigledan: u trenutku kada su se pojedine menjačnice kretale ka 120 dinara, mnoge banke su već imale prodajni kurs iznad te granice, ponegde i preko 120,5 dinara. Ova diskriminacija dovodi u pitanje pravdu i efikasnost mere.
Struktura deviznih rezervi: Stabilnost na klimavim nogama
Da bi se razumela hiperosetljivost NBS na kretanje kursa u menjačnicama, neophodno je pogledati temelje na kojima održava stabilnost dinara. Kako ističe prof. Đukić, stabilnost kursa u Srbiji se ne temelji prvenstveno na zdravim ekonomskij osnovama kao što je snažan neto izvoz, već na strategiji zaduživanja (emitovanje evroobveznica) i prilivu stranih direktnih investicija, od kojih značajan deo ide u sektor nekretnina koji se često vodi u evrima i gotovini. Ovakva struktura deviznih rezervi čini sistem osetljivijim na spekulativne pritiske i promenu raspoloženja investitora. Stoga, svaki znak slabljenja poverenja u dinar, poput brzog rasta prodajnog kursa u vidljivim menjačnicama, predstavlja direktan izazov za NBS, koja bi morala da interveniše koristeći upravo te rezerve da bi odbranila kurs. Odluka o ukidanju provizije je jeftiniji, preventivni način da se izbegne taj scenario.
| Učesnik na tržištu | Regulatorni okvir za prodajni kurs evra | Pravo na proviziju (pre odluke NBS) | Tipičan raspon prodajnog kursa (primer) |
|---|---|---|---|
| Ovlašćeni menjač | Maks. srednji kurs NBS + 1.25% | Da (1%) | 118.5 – 118.8 dinara |
| Banka | Nema zakonske gornje granice (samo izveštavanje) | Ne (uključeno u kurs) | 118.82 – 120.544 dinara |
| Javni poštanski operator | Maks. srednji kurs NBS + 1.25% | Da (1%) | Slično menjačnicama |
Perspektiva banaka: Kontrola i promet
Kako objašnjava Veroljub Dugalić, nekadašnji predsednik Udruženja banaka Srbije, NBS ima direktniji i potpuniji mehanizam kontrole nad bankarskim sektorom. Banke su pod strogim supervizornim postupcima, a njihovo delovanje se smatra predvidljivijim i manje sklonim naglim spekulativnim potezima. Osim toga, iako apsolutni iznos prometa deviza u bankama može biti veći, promet koji dolazi od fizičkih lica – koji je najosetljiviji na psihološke faktore i može brzo da pokrene trend – značajno je veći u menjačnicama. Stoga, od NBS gledano, menjačnice predstavljaju potencijalno nestabilniji kanal kroz koji se panika može preneti na šire tržište. Međutim, ovo ne opravdava činjenicu da se banke, čiji su kursevi često povoljniji za njih, a nepovoljniji za građane, drže drugačijim standardima.
Dugoročne implikacije: Šta ovo znači za tržište i poverenje?
Ovaj potez NBS otvara nekoliko zabrinjavajućih pitanja za budućnost. Prvo, on šalje poruku da se zakonske mogućnosti ne smeju u potpunosti koristiti ako to ne odgovara trenutnim političkim ciljevima, što umanjuje pravnu sigurnost i predvidljivost poslovanja. Drugo, potvrđuje duboko ukorenjenu praksu održavanja veštačkog fiksnog kursa, koji, iako donosi kratkoročnu stabilnost, sprečava prirodno prilagođavanje ekonomije i akumulira disbalanse. Kao što prof. Đukić istakće, država sa prezaduženim stanovništvom i javnim sektorom ne može sebi da dozvi kolebanje kursa, jer bi to odmah pogodilo otplate kredita i budžetske troškove. Međutim, odlaganje rebalansa može koštati još više u budućnosti.
Dilema malih igrača: Mogu li menjačnice da “sruše” sistem?
Retoričko pitanje koje postavlja prof. Đukić – da li nekoliko menjačnica zaista može da ugrozi stabilnost finansijskog sistema Srbije – ukazuje na apsurdnost situacije. Ako je sistem toliko krhak da ga maksimalno korišćenje dozvoljenih margi od strane malih učesnika može da dovede u pitanje, onda je problem u samom sistemu, a ne u ponašanju menjačnica. Ovakve preventivne “kazne” leče simptom, a ne uzrok bolesti. Pravi izazov za NBS i kreatore ekonomske politike bio bi da izgrade zdravije temelje za stabilnost, koji neće zavisiti od suzbijanja vidljivosti tržišnih signala.
Konačno, ova epizoda istakla je i jaz između “zvanične” priče o tržištu i realnosti koju građani svakodnevno doživljavaju. Dok se u teoriji sprovodi politika plivajućeg kursa, u praksi se radi o strogo kontrolisanom fiksnom kursu, a svaki znak prirodnog tržišnog pritiska se brzo guši. Ovakve mere, kao što je ukidanje provizije, mogu privremeno da smire cifre na tablama, ali ne rešavaju osnovne slabosti koje izazivaju taj pritisak. Dugoročno gledano, zdravstvena ekonomija zahteva transparentna i jednaka pravila za sve, kao i hrabrost da se dozvoli tržištu da daje prave signale, ma koliko oni u početku bili neprijatni.
