Penzija mladih u Srbiji: Kako će izgledati budućnost za sadašnje dvadesetogodišnjake
Prema najnovijoj studiji „Model održivog starenja do 2070.” koju su uradili domaći stručnjaci uz podršku GIZ-a, Srbija ima dugoročno održiv i stabilan penzijski sistem. Ova analiza, koja prati evropske standarde i radi se na svake tri godine, pruža jedinstven uvid u to kako će izgledati penzioni sistem kada u njega budu ulazili oni koji danas imaju tek po 20 godina. Nikola Altiparmakov iz Fiskalnog saveta Srbije naglašava da ovaj dokument nije samo tehnička procena, već ključni instrument za strateško planiranje, omogućavajući otklanjanje potencijalnih nestabilnosti na vreme, pre nego što se pretvore u radikalne krize.
Suština ovog modela leži u njegovoj proaktivnoj prirodi. Umesto da se čeka da se problemi nagomilaju, kao što se, kako Altiparmakov ističe, često dešavalo u prošlosti, ovakve analize služe kao rani sistem upozorenja. One identifikuju izazove u dalekoj budućnosti, omogućavajući političarima i stručnjacima da u sadašnjosti sprovedu blage i promišljene izmene. Ovaj pristup osigurava kontinuitet i izbegava potrebu za bolnim i naglim reformama koje narušavaju socijalni sklad. Zahvaljujući dobro sprovedenim reformama iz 2003, 2014. i 2019. godine, posebno vraćanju i nadogradnji „švajcarske formule”, srpski penzijski sistem je, prema ovim proračunima, osigurao finansijsku stabilnost za naredne decenije.
Demografija kao odlučujući faktor budućnosti penzija
Kada je reč o dugoročnom planiranju penzija, demografija je, kako se često kaže, sudbina. Predviđanja su bespoštedna: do 2041. godine, svaki četvrti stanovnik Srbije biće stariji od 65 godina. Ovo demografsko starenje predstavlja neizbežan finansijski pritisak na sistem, jer se smanjuje broj aktivnih osiguranika koji doprinose fondu, dok se istovremeno povećava broj korisnika penzija. Međutim, važno je naglasiti da Srbija u ovom trenutku nije izuzetak; cela Evropa se suočava sa sličnim izazovima.
Ključna razlika između zemalja koje će uspešno odgovoriti na ovaj izazov i onih koje će se mučiti leži upravo u sposobnosti za dugoročno i strateško planiranje. Analiza „Model održivog starenja” pokazuje da će, i pored starenja stanovništva, broj korisnika starosne penzije ostati relativno stabilan. Međutim, očekuje se značajno smanjenje broj korisnika invalidskih i porodičnih penzija. Smanjenje invalidskih penzija posledica je efikasnijeg suzbijanja zloupotreba koje su postojale u sistemu, dok će pad potrebe za porodičnom penzijom biti posledica sve većeg učešća žena na tržištu rada, što im omogućava da ostvare pravo na sopstvenu starosnu penziju.
Odnos plate i penzije: Šta očekivati u narednih 50 godina?
Jedno od ključnih pitanja za svakog budućeg penzionera je odnos prosečne plate i prosečne penzije, odnosno koliki će procenat svoje poslednje plate održati u penziji. Prema projekcijama Fiskalnog saveta, zahvaljujući sprovedenim reformama, Srbija će moći da održi ovaj odnos na nivou preko 40% u narednih 20 do 25 godina. To je značajan pokazatelj stabilnosti.
Nakon 2050. godine, model predviđa blagi pad ovog odnosa na oko 38-39%. Iako ne dramatičan, ovaj trend ukazuje na potrebu za dodatnim koracima. Ovde se otvaraju dve glavne mogućnosti za održavanje standarda budućih penzionera. Prva je veoma postepeno i dugoročno povećavanje starosne granice za odlazak u penziju, recimo za jedan mesec godišnje u daljim decenijama, što bi osiguralo duži radni vek i duže doprinošenje sistemu. Druga, možda čak i važnija, je jačanje privatne dopunske penzijske štednje.
| Period | Predviđeni odnos prosečne penzije i plate | Ključni faktori |
|---|---|---|
| 2024 – ~2045 | Preko 40% | Efekti reformi iz 2014. i 2019. |
| Oko 2050. godine | Oko 38-39% | Demografski pritisak, stabilnost sistema. |
| Posle 2050. | Zavisi od daljih mera | Povećanje starosne granice, razvoj privatne štednje. |
Kriza privatne penzijske štednje: Veliko otvoreno pitanje
Dok se javni penzijski sistem, prema ovoj analizi, pokazao kao održiv, isti se ne može reći za segment privatne dopunske penzijske štednje. Altiparmakov britko ističe da privatni penzijski fondovi, koji su u Srbiji uvedeni pre skoro dve decenije, „ne rade svoj deo posla”. Ova konstatacija otvara niz pitanja o efikasnosti, transparentnosti i privlačnosti ovih fondova za građane, posebno mlade.
Za mlade koji sada započinju karijeru, razumevanje da će im državna penzija verovatno biti samo jedan, možda nedovoljan, deo penzionog prihoda, od vitalnog je značaja. Razvoj zdravstvenog, pouzdanog i profitabilnog tržišta privatne štednje postaje presudni izazov za državnu politiku. Bez uspešnog rešavanja ovog problema, opterećenje javnog sistema će u budućnosti biti preveliko, a mogućnosti mladih za adekvatnu penziju značajno umanjene.
Izjednačavanje uslova i stimulacije za duži radni vek
Jedna od očiglednih tendencija u penzijskoj reformi je izjednačavanje uslova za muškarce i žene. Starosna granica za žene se postepeno povećava i trebalo bi da se izjednači sa muškom (65 godina) do 2032. godine. Ovo je korak ka većoj ravnopravnosti i ekonomski opravdana mera koja doprinosi održivosti sistema.
Međutim, postoji i pitanje stimulacije za duži radni vek. Trenutno, kako Altiparmakov objašnjava, građanima se ne isplati da odlaze u penziju posle 65. godine, jer nemaju finansijsku korist od toga. Jedno od rešenja koje se razmatra je uvođenje takozvanih aktuarskih nagrada. Ideja je jednostavna: kao što postoje kaznene odredbe (penali) za one koji se penzionišu pre zakonske starosne granice, tako bi mogle da se urede i bonus nagrade za one koji odluče da rade duže. Na primer, svaka odgođena godina penzionisanja mogla bi da donese dodatno povećanje penzije od 4-5%, čime bi se značajno isplatilo produžavanje karijere.
Šta sve to znači za današnje dvadesetogodišnjake?
Za mlade ljude koji sada stupaju na tržište rada, ove analize i prognoze nose nekoliko jasnih poruka. Prvo, sistem nije na ivici kolapsa, kao što se ponekad predstavlja u javnosti. Dugoročne projekcije pokazuju stabilnost zahvaljujući prethodnim reformama. Drugo, pasivno oslanjanje na državnu penziju možda neće biti dovoljno za održavanje željenog standarda života u starosti, što čini ličnu finansijsku planirašnju i štednju apsolutno neophodnim.
Treća poruka je da će uslovi za penziju sigurno evoluirati. Duži radni vek, kroz postepeno pomeranje starosne granice, postaje globalni trend kojem će se i Srbija prikloniti. Mladi treba da svoje karijere i obrazovanje planiraju imajući u vidu da će verovatno raditi duže od svojih roditelja. I na kraju, ekonomski rast zemlje i sposobnost sistema da generiše adekvatne plate biće od presudnog značaja, jer penzije direktno zavise od njih, što potvrđuje i skorašnje povećanje penzija od 12,2%, u skladu sa švajcarskom formulom.
Stoga, obrazovanje mladih o finansijskoj pismenosti, dugoročnom investiranju i mogućnostima privatne penzijske štednje postaje ključno. Državni sistem, ma koliko bio stabilan, predstavljaće sigurnost, ali ne nužno i punu adekvatnost. Budućnost penzije za sadašnje mlade zavisi od kombinacije javne politike, lične odgovornosti i opšte ekonomske klime u zemli. „Model održivog starenja” daje okvir za razumevanje tog puta, ali njegova konkretna realizacija ostaje zadatak za celo društvo u narednim decenijama.
