Velimir Veljo Tošanić: Umetnost koja traje: Put prve majstora vitraža u užičkom kraju
Preko 30 godina posvećenosti jednom zanatu, hiljade kvadratnih metara stakla pretvorenih u umetnička dela, i radovi koji se nalaze od Londona do Sankt Peterburga – to je priča Velimira Velja Tošanića, čoveka koji je prvi u užičkom kraju otvorio vrata svetu vitraža. Sa više od tri decenije iskustva, Veljo ostaje jedan od malobrojnih majstora vitraža u Srbiji čija radionica “Tiffany” danas uživa međunarodno priznanje. Njegov životni put – od folklora do stakla, od Tripkove do prestižnih objekata širom sveta – predstavlja živu ilustraciju kako se umetnost ne bira glavom, već srcem.
Od folklora do stakla: Transformacija jednog umetnika
“Život mi je podeljen na dva dela – prvi sam voleo igru, drugi sam zaljubljen u staklo”, kaže Veljo sa karakterističnom iskrenošću. Folklore je obeležio njegovu mladost: vodio je KUD “Sevojno”, igrao solo u “Vranjanskoj sviti”, živeo scenu i ritam. Ali, kako ističe, iza igre ostaju samo sećanja i pokoja fotografija. Sve se promenilo kada je u Nemačkoj prvi put video radionicu za staklo. “Shvatio sam da mogu da ostavim trag. Nešto što će trajati, što će ljudi gledati godinama.” Ta epifanija iz 1993. godine postala je temelj na kojem je izgradio radionicu “Tiffany”, mesto gde i danas stvara dela koja oduševljavaju.
Ova transformacija iz folklornog igrača u majstora vitraža nije bila slučajna. Kao što sam kaže, rad sa staklom potiče iz slika iz detinjstva: boja nošnji koje su vešte strine i tetke šile, sklada koji je video u folkloru, šara koje su generacije stvarale. Kada je shvatio da se staklo može “slagati”, nijansirati i ukrašavati kao što su se slagale nošnje, tu je nastala njegova najveća inspiracija. Ova sinteza tradicije i savremene umetničke tehnike postala je zaštitni znak njegovog rada.
Tehnike izrade vitraža: Od Tiffany-ja do fuzije
Proces nastanka vitraža počinje sečenjem – najzahtevnijim delom za početnike. Uvek postoji mali strah od povrede, ali se brzo savlada. U radionici “Tiffany” koriste se tri glavne tehnike koje definišu kvalitet i izgled finalnog dela. Tiffany tehnika predstavlja spajanje delova stakla bakarnom folijom i kalajem, metodu koju je popularizovao Louis Comfort Tiffany krajem 19. veka. Ova tehnika omogućava stvaranje složenih krivina i detalja koji bi bili nemogući klasičnom tehnikom olovnih traka.
Fuzija, druga kliučna tehnika, podrazumeva topljenje stakla u peći na oko 800°C, gde nastaju nove teksture i boje. Ovaj proces transformiše ravne komade stakla u trodimenzionalna dela sa jedinstvenim efektima. Treća tehnika, peškiranje, odnosi se na dekorisanje i matiranje površine peskom, što daje staklu posebnu teksturu i svetlosne efekte. Staklo je materijal koji mora da se mazi i pazi. Kada mu priđete s poštovanjem, uzvrati vam lepotom koja traje decenijama.
| Tehnika | Temperatura | Karakteristike | Primena |
|---|---|---|---|
| Tiffany tehnika | Sobna temperatura | Bakarna folija i kalaj | Složeni oblici i detalji |
| Fuzija | 800°C | Topljenje i spajanje stakla | Trodimenzionalni efekti |
| Peškiranje | Varira | Matiranje površine | Tekstura i svetlosni efekti |
Geografski uticaj: Kako Zlatibor oblikuje umetnika
“Neverovatno mnogo”, odgovara Veljo na pitanje koliko ga je zlatiborski kraj oblikovao kao umetnika. “Naš kraj je specifičan, pun boja, šara, čistog vazduha i prirodne lepote. Detinjstvo sam proveo u Tripkovi, a mladost u Užicu – na reci, plaži, kod tvrđave.” Ova geografska i kulturna pozadina postala je temelj njegovog umetničkog izraza. Boje zlatiborskih livada, šume i neba našle su svoj put u paletu boja koje koristi u svojim vitražima.
Umetnost vitraža u Zlatiborskom regionu ima posebnu dimenziju jer kombinuje lokalne tradicije sa univerzalnim umetničkim jezikom. Kao što kaže Veljo, kada je shvatio da se staklo može “slagati”, nijansirati i ukrašavati kao što su se slagale nošnje, tu je nastala njegova najveća inspiracija. Ova sinteza lokalnog i univerzalnog čini njegove radovi prepoznatljivim i autentičnim.
Međunarodni projekti: Od Rusije do Španije
Radovi Velja Tošanića nalaze se na prestižnim lokacijama širom sveta. Radio je veliki vitraž od 60 m² za Rostov na Donu, projektat povodom 300 godina Sankt Peterburga, zatim 8×8 m repliku vitraža iz Opere u Barseloni, koji se nalazi u “Muse Event House” u Beogradu. Tu su i VIP salon Beogradske arene, hoteli “Mona”, brojni privatni objekti u Srbiji i Crnoj Gori. Radio je vitraže u manastirima Rača, Blagoveštenje, Studenica, Žiča, u crkvama u Švedskoj, Rusiji, Tripkovi, Svilajncu…
Posebno zanimljiv je rad u rezidenciji predsednika Rusije Vladimira Putina, koji govori o kvalitetu i prestižu njegovog rada. Ipak, kako sam ističe, najlepše je kada posle mnogo godina slučajno naiđe na neki svoj rad. “Tada osetim istinsko zadovoljstvo – ostalo je nešto iza mene.” Ovaj međunarodni uspeh pokazuje kako lokalni umetnik može dostići globalni kvalitet i priznanje.
Sakralna umetnost: Vitraž kao duhovno iskustvo
“Vitraž u crkvi ljudi ne gledaju samo očima – oni ga osećaju”, kaže Veljo o svom radu u sakralnim prostorima. “Kada svetlost prođe kroz boje i obasja prostor, shvatite da se vaš rad uklopio u duhovnost mesta i postao deo nečeg većeg.” Ova dimenzija njegovog rada posebno je značajna jer povezuje materijalno sa duhovnim, fizičko sa metafizičkim.
Rad u sakralnoj umetnosti zahteva poseban pristup i osećaj za duhovnu dimenziju prostora. Kako ističe majstor, boje i motivi u crkvenim vitražima moraju da komuniciraju sa arhitekturom i liturgijskom funkcijom prostora. Svaki vitraž u crkvi postaje most između neba i zemlje, svetlosti i tame, božanskog i ljudskog.
Očuvanje zanata: Izazovi i perspektive
“Mislím da se zanati vraćaju”, kaže Veljo o današnjem odnosu mladih prema zanatima. “Možda polako, ali vidim želju mladih da stvore nešto svojim rukama, da ostave svoj potpis. Potrebni su im podrška i prilika – i verujem da će tada sve više njih otkrivati lepotu ručnog rada.” Ova promena u mentalitetu posebno je važna u kontekstu savremene digitalne ere.
Očuvanje tradicionalnih zanata poput izrade vitraža zahteva sistematski pristup u obrazovanju i podršku lokalne zajednice. Kao što pokazuje primer radionice “Tiffany”, uspeh leži u kombinaciji tradicije i inovacije, ručnog rada i savremene tehnologije. Mladi danas traže autentična iskustva i vezu sa materijalom, što vitraž kao zanat nudi u punoj meri.
Porodična tradicija: Nasleđe koje traje
Kćerka Ana 2007. godine preuzela je radionicu i vodi je s mnogo energije i znanja. “U šali kažem da sam postao eksponat”, smeje se Veljo. “Ponosan sam na nju, ali i na svoju unuku Olgu, koja sa pet godina već pravi male radove od stakla. To mi daje veru da će se tradicija nastaviti.” Ova porodična kontinuitet posebno je značajna u kontekstu očuvanja zanata.
Danas iza njih stoje hiljade vitraža, a njihovi radovi se nalaze u Srbiji, Rusiji, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Ova međunarodna prisutnost govori o kvalitetu i prepoznatljivosti njihovog rada. Porodična radionica postala je brend koji prepoznaju ljubitelji umetnosti širom sveta.
Budućnost vitraža u savremenoj arhitekturi
U savremenoj arhitekturi vitraž doživljava renesansu kao element koji povezuje unutrašnji i spoljašnji prostor, prirodno i veštačko svetlo, tradiciju i modernost. Kako ističe Veljo, najizazovnije mu je “obojiti svetlom” – učiniti da vitraž izgleda skladno u svakom delu dana. Ova dinamička interakcija sa svetlošću čini vitraž živim, promenljivim umetničkim delom.
U eri energetske efikasnosti i održivosti, vitraž dobija novu ulogu u arhitekturi. Kvalitetno izrađen vitraž može da reguliše protok svetlosti, smanji potrebu za veštačkim osvetljenjem i poboljša energetsku efikasnost objekta. Ova funkcionalna dimenzija dodaje vrednost tradicionalnom zanatu u savremenom kontekstu.
