Marko Milovanović
Razvoj televizijske,filmske i video industrije je doveo do toga da mlađe generacije, odrasle uz televizor više nego uz bakine priče i bajke, razmišljaju o tome da budu aktivan učesnik u proizvodnji vizuelne stvarnosti. Marko Milovanović, student druge godine Fakuleta dramskih umetnosti u Beogradu, rođen 1992. godine u Užicu, davno pre opredeljenja za televizijsku i filmsku kameru kao zanimanje, svet je video i razumeo više kroz slike nego kroz reči.
Kako se uopšte rodila ljubav prema kameri i odakle izbor, za našu sredinu, neuobičajenog zanimanja?
—Vizuelni izraz mi je oduvek bio bliži nego verbalni, moć razumevanja vizuelnog iskaza je, za mene, bila lakši način komunikacija sa svetom. Tako i sam sebe i svoje misli lakše saopštavam. Dve godine sam se intenzivno spremao za upis na Likovnu akademiju. Posebno sam voleo crtež kao oblik likovnog stvaralaštva. Istovremeno, ljubav prema fotografiji, posebno umetničkoj, bila je moja naklonost kojoj sam posvećivao svaki trenutak slobodnog vremena i bilo je to nešto mnogo više od hobija. Dva meseca pred početak prijemnih ispita, shvatio sam da me više privlači dinamika koju nudi kamera i foto–aparat, da u suštini, da ne bih uspeo da usrećim svoj temperament dugotrajnim boravkom u ateljeu, za slikarskim štafelajem. Položio sam prijemni na FDU, odsek Filmska i televizijska kamera i tu našao sebe. Likovna umetnost mi je dala najbolje elemente shvatanja kompozicije i odnosa boja i elemenata u prostoru. Kamera je opet živa slika svega toga.
Aktivno se baviš i umetničkom fotografijom. Gde nalaziš inspiraciju?
—Bavim se planinarenjem, to kretanje po prirodi je jedan od načina i da uživam u njoj a ujedno i da radim. Sa sobom uvek imam foto –aparat, a motiva je na pretek. Ovog leta smo, ekipa i ja bili dva puta na Durmitoru, na Bobotovom kuku, na Magliću, i u kanjonu Nevidio u sklopu kanjona Komarnice. Sve te ture iskoristio sam za fotografisanje. Priroda je sama po sebi prepuna motiva koji se nude za umetničku fotografiju. Potrebno je samo oko da se to vidi, foto aparat je tu da zabeleži.
Izgleda da si veliki zaljubljenik u prirodu?
—Da, a i voleo bih, kad završim fakultet da putujem po svetu i snimam dokumentarce o putovanjima. Tako nešto bi bilo spajanje oba moja interesovanja, a ako nešto volite onda od toga mora da ispadne kvalitetan proizvod. Mogao bih da kroz kameru pokažem ljudima prirodu onako kako je ja vidim.Putopis, reportaže, dokumetnarni filmovi vezani za našu planetu dok je još nismo upropastili, to je ono što me interesuje.
Marko Milovanović
Kako student kamere provodi slobodne dane u Beogradu i u Užicu?
—Slobodnih dana i slobodnog vremena imam malo u odnosu na studente s drugih fakulteta koje poznajem. Budući da je studiranje skupo, bez obzira što sam na budžetu, trudim se da zaradim nešto. U Beogradu sam radio na snimanju svih projekata, uključujuć i reklame na kojima je potreban neko ko poznaje rad s kamerom, bilo kao šarfer, bilo kao švenker ili slično. Uz redovne strudentske vežbe to mi je i dobro praktično iskustvo. U Užicu radim kao fotograf, bavim se umetničkom fotografijom, ali radim i komercijalna–venčanja i slično, gde me pozovu, tako da i roditeljima olakšavam moje studiranje.
Ima li nešto na čemu trenutno radiš?
—Ovih dana ću biti u Arilju na snimanju dokumentarnog filma „Rzav Veliki”, reditelji su Dobrica Mitrović i Ivan Nikolić. Priča je počela oko izgradnje brana na Rzavu za potrebe mini elektrana i onda je sve dobilo drugu dimenziju uključivanjem konsekvenci takvog ljudskog delovanja na eko sistem, mikro klimu i slično. Jako zanimljiv film, pogotovo što je jednim delom povezan s mojim interesovanjem za prirodu.
Marko je smiren, strpljiv mlad čovek, onako kako treba po definiciji da bude snimatelj koji je tu da sasluša i reditelja, i scenografa, i glumca ali da, u krajnjoj liniji sam kreira kadrove za gledaoce, ujedno i avanturista. Priroda je takođe ujedno i strpljiva i ćudljiva. Kad se nađu zajedno, kamera će imati sočiva prepuna prirodnih lepota, gledaocima za uživanje.
Milunka Nikolić
