U vremenima u kojima živimo jedni pored drugih skoro i poznajući se rečima više nego srcem, nema čoveka koga nije obuzelo osećanje neshvaćenosti, odbačenosti, usamljenosti.
„ Gde su ljudi?– nastavi Mali Princ– čovek je pomalo usamljen u pustinji…
Čovek je usamljen i među ljudima– dobaci zmija”
Jedna od sto najprodavanijih knjiga, Mali Princ, Antoan de Sent–Egziperija, na najjednostavnijim mogućim rečima, ispričala je ne samo detinjstvo svakog od nas, u trenucima kada shvatimo da smo sami i pored ljudi koji nas okružuju, nego i mnogo ozbiljnije stvari, koje ne otkrivamo nikome, iz straha da nas ne shvate dovoljno odraslim.
„Znam planetu na kojoj živi jedan besan gospodin. Nikada, on nije pomirisao cvet. Nikada nije pogledao zvezdu. Nikada nikog nije voleo. Nikada nije radio nešto drugo sem računanja. I po ceo dan ponavljao sebi, kao ti:„ Ja sam ozbiljan čovek. Ja sam ozbiljan čovek! I zbog toga se sav nadima od ponosa. Ali, to nije čovek, već pečurka.”
U vremenima otuđenosti, apsurda, letargije i sumnje, nezamislivo je i pomisliti na to da bi se gubljenjem samokontrole i uvoštanjene maske sigurnosti, jer bi to svakako bilo protumačeno kao znak slabosti, infantilnosti i neprilagođenosti društvenom trenutku. Naše društveno biće je jako, odgovorno, distancirano, neosetljivo na mirise cveta i lepote prirode. U okovima tog društvenog bića luta Mali Princ, u našoj pustinji:
„Ono što krasi pustinju–reče Mali Princ–to je što se negde u njoj skriva bunar.”
Nada i mogućnost, dve krhke stvari koje čine čoveka jakim. Nepouzdane i rizične, odraslom čoveku. Detetu nepoznate kao pojmovi, ali dovoljno jake da se na njima stvaraju želje koje su uvek ostvarljive. I život koji je pun bogatstva iako se radi tek o jednoj maloj planeti na kojoj živi ruža. I kroz odnos sa tom ružom, jednom jedinom, iznikloj iz zalutalog semena, slučajno, nauči se velika stvar koju odrasli brzo zaborave:
„Trebalo je da sudim o njenim delima a ne prema rečima”
Ne čine li reči odraslih, ozbiljnih ljudi, osnov za otuđenost, konflikt, razdor, sumnju? Ne pravi li se rečima najbolja maska? Ne provociraju li reči konflikte koji kasnije dovode do kajanja?
Kad bi svaki čovek zajedno sa svojom svakidašnjom obrazinom nosio stalno i svest o tome da „čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati” verovatno bi se izbegli ne samo i konflikti nego i vreme kome zameramo da je prazno, hladno i otuđeno, a mi, pojedinačno manje usamljeno.
„Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi– reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. Ali kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!”
Savet jedne lisice, upućen je svakom od nas, našem odraslom biću koje prska od količine razuma koja je usmerena na stvari koje nas čine otuđenijim što smo razumniji. A tako jednostavna stvar koja bi gajila mnogo plemenitija osećanja od otuđenosti:
„Treba tražiti od svakoga ono što on može da pruži”
Milunka Nikolić
