Puno ime Celine Dion je Celine Marie Claudette Dion. Rođena je 30. marta 1968. godine u gradiću Charlemagne, Quebec, oko 50 kilometara od Montreala. Odrasla je kao najmlađe od četrnaestoro dece. Pored Celine i njenih roditelja članovi porodice Dion su: Denise,Clement, Claudette, Liette, Michel, Louise, Jasqes, Daniel, Ghislaine, Linda, Manon, Paul i Pauline. Roditelji Adhemar Dion i Therese Tangauy su ih odgajali kao rimokatolike u siromašnom domu.

Celine je vrlo rano počela da peva sa braćom i sestrama u malom klavirskom baru Le Vireux Baril koji je bio u vlasništvu njenih roditelja. Oduvek je želela da postane pevačica i već sa dvanaest godina je sa majkom i bratom napisala prvu pesmu na francuskom. Snimak pesme pod nazivom „Ce N’Etait Qu’un Reve” (Bio je to samo san) njen drugi brat je poslao muzičkom menadžeru Rene Angelilu čije ime je pronašao na omotu albuma Ginette Reno. Menadžer je do te mere emotivno odreagovao na njeno pevanje, da je odlučio da od Celine napravi zvezdu i stavio je svoju kuću pod hipoteku. Zahvaljujući tom novcu, 1981. godine finansirao je njenu prvu ploču pod nazivom „La Voix du Bon Dieu“ (igra reči koja znači Glas Gospoda/Put ka Gospodu). Preko noći album je postao lokalni broj 1, a Seline je postala zvezda u Quebecu.

Po osvajanju nagrade od strane muzičara za najboljeg izvođača, kao i nagrade za pesmu „J’Ai d’Amour Pour Toi” (Imam tako puno ljubavi za tebe) na Yamaha World Popular Song Festivalu 1982. godine u Tokiju, njena popularnost se počela širiti i na druge krajeve sveta. U roku od godinu dana postala je prvi kanadski izvođač sa zlatnom pločom u Francuskoj zahvaljujući singlu „D’Amour Ou d’Amite” (Iz ljubavi ili iz prijateljstva), osvojila je nekoliko nagrada Felix za najboljeg ženskog izvođača i za otkriće godine.

U njenoj osamnaestoj godini menadžer Rene je shvatio da Celine bez novog imidža neće moći da dostigne uspeh i slavu nekih svojih idola, kao što je na primer Majkl Džekson. I pored njenog evidentnog talenta, doneta je odluka da se povuče iz javnosti na nekoliko meseci kako bi se posvetila fizičkim promenama.

Naredni veći uspeh Celine postiže 1988. godine posle predstavljanja Švajcarske na Pesmi Evrovizije u Dablinu, gde je pobedila sa pesmom „Ne Partez Pas Sans Mou” (Ne idi bez mene). Postaje popularna u Evropi, Aziji i Austriji, ali ne i u Americi, najvećim delom jer je pesme pevala na francuskom jeziku. Tokom 1989. godine pohađa školu da bi usavršila svoj engleski i savladala veštinu davanja intervjua. Godinu dana kasnije pokušava da se probije na englesko tržište albumom Unison. U rad na albumu su uključeni mnogi priznati muzičari uključujući i kanadskog producenta Davida Fostera i Vita Luprana. Album, urađen pod uticajem mekog roka iz osamdesetih godina, se dopao kritičarima. Zahvaljujući pesmi „Where Does My Heart Beat Now” Celine dospeva na četvrto mesto liste Bilbordovih vrućih 100 i na drugo mesto AC liste. U Americi, kontinentalnoj Evropi i Aziji, Celine postaje zvezda u usponu.

U međuvremenu, zbog majke koju često oslovljavaju sa „mama Dion” , i koja je poznata po vrsnom kulinarskom umeću u Kvebeku , Celine 1990. godine otvora lanac restorana pod nazivom „Nickels”. Posao je započela u Kvebeku, a kasnije ga proširila i na Ontario.

Uspesi u Americi su razlog sve brojnijih kritika na njen račun od strane francuskih obožavalaca koji su se osećali zapostavljeno. Celine je njihov revolt pokušala da ublaži odbijajući da primi nagradu Feliks za izvođača godine, uz obrazloženje da će bez obzira što peva na engleskom, uvek biti francuska umetnica.

Već 1991. godine snima sa Peabom Brysonom naslovnu numeru za Diznijev crtani film Lepotica i zver. Na neki način, ova numera je obeležila i odredila stil Celine Dion u budućem radu. Tradicionalna klasična balada, praćena laganim instrumentalima postaje njen prepoznatljiv stil. Sama numera iz filma joj donosi brojna priznanja. Počev od dobrog prijema kod kritičara i publike, preko pozicije u prvih 10 na američkim listama, Nagrade Američke filmske akademije za najbolju pesmu, pa sve do Gremija za najbolje pop izvođenje dueta. Ista pesma je objavljena i na njenom albumu iz 1992. godine koji je jednostavno nazvan  Celine Dion. Isto kao i prvi album, i ovaj je bio urađen kroz mešavinu laganog roka pomešanog sa elementima soula, klasične muzike i gospela. Naglašavanje ljubavi postaje tematsko obeležje njenih albuma a od većih uspeha je ponovo četvrto mesto na Bilbordovoj vrućih 100 listi sa pesmom „If You Asked Me To” koja je u stvari obrada pesme Patti LaBelle iz filma Licence To Kill iz 1989. godine. Pored poslovnih uspeha tokom 1992. godine, došlo je do promena i u njenom privatnom životu. Razlika od 26 godina nije sprečila Celine i njenog menadžera da započnu emotivnu vezu koju su skrivali od očiju javnosti u strahu da će njihov odnos biti okarakterisan kao neprikladan.

Treći album objavljuje 1993. godine na engleskom jeziku pod nazivom The Colour Of  My Love, koristeći album da prizna javnosti svoja osećanja prema menadžeru, nazivajući ga „bojom moje ljubavi” u delu za posvete na omotu albuma. Javnost je u potpunosti prihvatila njihovu vezu bez ikakve kritike i par priređuje ekstravagantno venčanje 1994. godine. Ovaj album je bio posvećen njenom menadžeru pa samim tim usmeren na ljubav i romantiku. Obradom hita „The Power Of Love” Jennifer Rush iz 1985. godine dospeva na prvo mesto na američkim listama ali je album ipak bio uspešniji u Evropi posebno u Velikoj Britaniji. Kompletan album i pesma „Think Twice” su u Britaniji bili na listama pet uzastopnih sedmica. Sama pesma „Think Twice” je na prvom mestu ostala sedam sedmica i tako postala četvrti po redu singl ženskog izvođača u istoriji koji je prodat u preko milion primeraka u Britaniji.

Polovinom devedesetih Celine polako sa roka usmerava svoju muziku ka popu i soulu iako je gitara i dalje ostala zastupljena. Pesme su joj donekle bile ukalupljene nežnijim melodijama u početku, mekom instrumentalnom pratnjom koja je nadograđivana da bi njen vokal došao do punog izražaja. U tom periodu počinju da je porede sa Withney Houston i Mariah Carey. Kritičari joj nisu naklonjeni ali Celine ipak 1996. godine osvaja Svetsku muzičku nagradu za najbolje prodavanu kanadsku pevačicu godine i to po treći put. Ubrzo postaje jedan od najbolje prodavanih izvođača na svetu.

Album „Falling Into You” iz 1996. godine koji je Celine izdala na vrhuncu popularnosti, bio je osmišljen da obezbedi proboj do još šireg sloja publike. Zbog toga su kombinovani mnogi elementi poput detaljnih orkestarskih deonica, afričkog pevanja, violine, španske gitare, trombona ili saksofona kojima su naglašavani različiti muzički stilovi. Kritički i tržišno, album je postao najuspešniji album Celine Dion. Pri tome je bio na vrhu lista u 11 zemalja, postao jedan od najbolje prodavanih albuma svih vremena, osvojio Gremi za najbolji pop album i album godine. Pesmu „The Power Of The Dream” je izvela na otvaranju Letnjih olimpijskih igara 1996. godine u Atlanti čime je još više učvršćena njena pozicija na svetskoj sceni. Iste godine kao podršku albumu „Falling Into You” kreće na svetsku turneju na kojoj je provela preko godinu dana.

Naredni album je „Let’s Talk About Love” je izdat 1997. godine i predstavljen je kao nastavak predhodnog albuma. Snimljen je u Londonu a između ostalih kao posebni gosti su učestvovali Barbra Streisand i Luciano Pavarotti. Pored klasične ljubavi, tekstovi su se bavili i bratskom ljubavlju. Pesma „My Heart Will Go On” je poslužila kao naslovna tema u filmu Titanik iste godine i zahvaljujući ogromnoj popularnosti postala zaštitni znak Celine Dion. Posle objavljivanja ovog albuma Celine je na promotivnoj turneji bila do 1999. godine. U međuvremenu je objavila još dva uspešna albuma.„These Are Special Times” iz 1998. godine na kome je Celine učestvovala u stvaranju materijala i sa koga je duetska pesma „I’m Your Angel“ postala četvrti i poslednji singl broj jedan u Americi.„All The Way…A Decade Of Song” 1999. godine je u stvari kompilacija najuspešnijih hitova sa dodatkom sedam novih pesama, jedne obrade i duetom sa Frankom Sinatrom.

Do kraja devedesetih je prodala preko 100 miliona albuma i osvojila veliki broj nagrada. Pozicija jedne od najvećih diva savremene muzike dodatno je učvršćena pozivom da na posebnom izdanju VH 1 Dive 1998. godine peva zajedno sa Arethom Franklin, Gloriom Estefan, Shaniom Twain i Mariah Carey. Slede nagrade od velikog značaja u njenoj domovini kao što su Oficir Reda Kanade za izvanredan doprinos svetu savremene muzike, Oficir Nacionalnog reda Quebeca, dobila je svoje mesto u Canadian Brodcast Hall Of Fame i zvezdu na kanadskoj Stazi slave. Osvaja Gremi za najbolji ženski pop vokal kao i za ploču godine zahvaljujući pesmi „My Heart Will Go On” koja je osvojila četiri nagrade od kojih dve za autore pesme. Sa majkom osniva Fondaciju Achille-Tanguay 1998. godine koja pomaže siromašnim porodicama u Quebecu.

Posle albuma „All The Way….A Decade Of Song” iz 1999. godine i obzirom da je tokom devedesetih promovisala 13 albuma najavila je pauzu kojom je nameravala da učini korak nazad i uživa u životu. Takođe, njenom suprugu je ustanovljen rak ždrela. Ipak je 2000.godine objavila album „The Collector’s Series Volume One” koji je mlako dočekan od strane kritike. Iste godine je obnovila bračne zavete sa svojim suprugom u Cezar palate u Las Vegasu.

Posle dugogodišnjeg lečenja neplodnosti Celine je 2001. godine, u svojoj 32 godini, rodila sina Rene-Charls Dion Angelil.  Posle terorističkih napada iste godine Celine se vratila na scenu i pevala na dobrotvornom koncertu Amerika: Počast herojima, pesmu „God Bless America”. Već naredne godine izdaje album „A New Day Has Come” najavljujući promene u stilu rada do kojih je došlo zahvaljujući majčinstvu. Kritičari su album ocenili kao „neubedljiv i beživotan” ali tržišni uspeh ga je doveo na vrh muzičkih lista u 17 zemalja.

Zahvaljujući slabijem uspehu nekoliko izdanja, Celine objavljuje potpisivanje trogodišnjeg ugovora za 600 nastupa u Cezar palati u Las Vegasu. Mnogi ovaj njen potez nazivaju „jednom od najpametnijih poslovnih odluka u nizu godina koju je doneo bilo koji izvođač”. Ideju za ovakav potez je dobila tokom predhodnog prekida u izdavanju albuma. Sa dogovorenim nastupima je počela 2003.godine u posebno pripremljenoj areni sa 4.000 mesta. Program koji je sastavio Franco Dragone uključivao je kombinaciju pleas ,muzike i vizuelnih efekata. Uprkos primedbama da je cena ulaznica prevelika šou je bio rasprodat od 2003. godine pa sve do 2005. godine. Zbog vrednosti prodaje ulaznica od 76 miliona dolara, Celine je zauzela šesto mesto na Bilbordovoj listi nazvanoj „fabrika novca“ za 2005. godinu. Zbog ogromnog uspeha ugovor je produžen do 2007. godine za nepoznat iznos.

I naredni album „One Hart” iz 2003.godine kritičari su dočekali komentarima „predvidljivo i banalno”. Bez obzira što se na ovom albumu bazirala na plesnu muziku, za razliku od dotadašnjih ljubavnih balada, bilo je očigledno da se našla pred stvaralačkim zidom. Zahvaljujući rasprodatim nastupima u Las Vegasu izdaje album ”A New Day….Live In Las Vegas”. Slabe kritike je doživeo i studijski album „Miracle” iz 2004. godine u kome se potpuno okrenula majčinskim osećanjima. Pored uspavanki i pesama sa tematikom majčinstva, publici je ponudila dve obrade pesama Luisa Armstronga i Johna Lenona.

Do 2005. godine prodala je preko 175 miliona albuma i dobila svetsku muzičku nagradu Chopard Diamond za najbolje prodavanog ženskog izvođača na svetu. Naziv fondacije koju je osnovala 1998. godine sa majkom, promenjen je 2006. godine u Fondacija mama Dion.

Naredni albumi na engleskom su „Taking Chances” 2007. godine  i „My Love:Ultimate Essental Collection” 2008. godine. Na turneji 2008. godine je zaradila 235 miliona dolara.

Sa 42 godine tačnije 2010. godine, rodila je  blizance Nelsona i Edija za čija imena su joj inspiracija bili Nelson Mendela i Eddy Marnay. Ubrzo posle porođaja je objavila da je u stvari nosila trojke, ali jedan dečak nije preživeo. Samo 5 meseci posle porođaja započela je turneju po Americi pod nazivom “Celine”.

Celine Dion nije zaboravljala svoje francuske korene pa je između svakog engleskog izdanja radila izdanja na francuskom jeziku .Izdala je oko 23 albuma za francusko govorno područje. Neka od tih izdanja su proglašena najboljim francuskim albumima ali zbog jezičke barijere nisu imali uspeha na svetskom tržištu. Ipak ova izdanja su bila mnogo više cenjena na zadovoljstvo francuskog dela publike.

U srednjoj školi su Celine zbog oštrog osmeha nazivali “kraljica vampira” ali za taj period je ne vezuju ružna sećanja. Njen pastorak Patrick Angelil je tri meseca stariji od Celine Dion koja je njegovog oca upoznala kada je imao 38 godina a ona samo 12 godina. Njen suprug je sirijsko-libanskog porekla.

Pored muzike Celine je angažovana i na drugim poljima. Ima svoj časopis, Celine Dion Magazin, podržava liniju naočara koja se prodaje u Kanadi i Evropi, ima sopstveni brend parfema pod nazivom Celine Dion Parfum, voli da igra golf i poseduje golf klub La Mirage u blizini Montreala.

Njena amajlija od 1982. godine je Kanadski nikl jer je jedan pronašla u Japanu pre nastupa na Yamaha Song Contestu koji je osvojila. Često, pored francuskog i engleskog, peva na španskom, nemačkom i japanskom jeziku. Celine i Madona imaju isto francusko-kanadsko poreklo preko zajedničkog pretka Zacharie Cloutiera koji je živeo u periodu od 1590 godine do 1677 godine. Sa 16 godina je pevala za Papu Jovana II na Olimpijskom stadionu u Montrealu pred 65.000 ljudi.

Zbog smrti sestričine od cistične fibroze još od 1982. godine promoviše Canadian Cystic Fibrosis Foundation čiji je pokrovitelj postala 1993. godine. Iako se izjašnjavala kao apolitična, u suzama je uputila kritiku Džordžu Bušu zbog stanja u Iraku i sporog pružanja pomoći žrtvama uragana Katrina. Za vreme koncerta 2003. godine objavljuje da joj je otac preminuo iste večeri ali nastavlja da peva ceo koncert u njegovu čast.

Guverner Kanade joj je 26. jula 2013. godine dodelio nagradu Companion Of The Order Of Canada za izuzetne zasluge u muzici.

Omiljene pesme su joj “Proud Mary” od Creedence Clearwater Revival, ”The Show Must Go On” od grupe Queen,” Sorry Seems To Be The Hardest Word” od Elton Džona, ”Me And Bobby McGee” od Dženis Džoplin, ”Why?” od Eni Lenoks, ”It Was A Very Good Year” od Frenka Sinatre, ”Purple Rain” od Princa, ”I Wish” od Stiva Vondera i “Riders On The Storm” od Dorsa.

Najnovije studijsko izdanje na engleskom jeziku Celine Dion je objavila u novembru 2013. godine pod nazivom „Loved Me Back To Life”.

Mirjana Milićević