„Pitaju me zašto taj komad u vreme rata u Ukrajini. U šali im kažem da sam ambivalentan, da ne znam šta će se dogoditi u tom ratu, pa sam odabrao da radim proevropskog Rusa, koji je život proveo u Francuskoj i koji je u Rusiju uneo dah evropske literature. Međutim, istina je da je rad na tom komadu dogovoren mnogo ranije, pre nego što sam znao da će Putin napasti Ukrajinu. I, ko želi da učitava bilo kakvu konotaciju u svemu tome, neka je učitava, a ja ću se tome nasmejati“, objašnjava za Danas Nešković, čije predstave se igraju u pozorištima u Beogradu i unutrašnosti Srbije, Sloveniji, Republici Srpskoj, za koje je nagrađivan.
„Za razliku od glavne junakinje Natalije Petrovne, ja nemam porodicu i decu i to olakšava moju trenutnu egzistenciju. U istraživanju nekog važnog problema, pronalazim ono što se i mene tiče i to, sa pozororišne scene, želim da prenesem ljudima“, objašnjava reditelj.
Iako se radnja te drame oslanaja na klasne razlike i vreme koje je nestaje u sudaru sa novim društvenim okolnostima, što bi moglo da podseća i na naše posttranizijske prilike, reditelj kaže da njegova pažnja nije bila usmerena na taj tematski okvir.
„Mi smo i danas skloni da odmah persiramo nekome ko je finansijski moćniji od nas i zadržali smo u komadu taj odnos strahopoštovanja prema moćnim ljudima, ali smo ga preneli u sadašnje vreme. Međutim, nisam se fokusirao na taj društveni aspekt“, objašnava naš sagovornik.
„Hteo sam da ispričam priču koja više liči na autorski film u pozorištu, u kojoj postoje „rupe“ u samoj radnji, ali one su nadograđene odnosima među likovima.“
Komad je, ističe, zamislio kao „magično realističnu tragikomediju“.
„Time smo, zajedno sa upravom pozorišta, želeli da vratimo ono magično u pozorištu, koje se dešava na sceni – kutiji. I, mnogo je bolje, govorio je moj profesor, kada predstava počne kao komedija, a završi se kao tragedija, nego da počne kao tragedija i da se završi kao komedija. Tom linijom smo se vodili“ kazao je Nešković.
Posebno se, sveodoči, posvetio liku sluškinje Kaće, koja je neobrazovana i potiče iz najnižeg sloja društva, pa je dramatizacija takva da „prati nju, situacije u kojima se našla u velikim životima i velikim strastima velikih buržuja, koji žive svoje dosadne i učmale živote“.
„U svim predstavama, pa i u ovoj, istražujem odsustvo empatije u ljudskom društvu i zanemarivanje ljudi koji nam pomažu. Kada to kažem, mislim i na moju majku i sestru, kojima ne poklanjam dovoljno pažnje, iako su mi one najveća podrška. I drugim ljudima moramo da pružimo dovoljno pažnje i da ih pitamo – izvini, kako si. Nekada, to je više nego dovoljno“, poručo je reditelj Milan Nešković
To je drugi put da sarađue sa užičkim ansamblom, jer je 2009. godine, na početku karijere, režirao svoj prvi profesionalni komad „Crvenkapa“, Aleksandra Popovća, koji je nagrađivan na festivalima. Ta dečja predstava i danas je na repertoaru užičkog teatra.
IZVOR: Danas
Za još vesti pratite ERO
