Neposredno po završetku Prvog svetskog rata broj ovaca na Zlatiboru kretao se i do 37.000, ali je pred kraj treće decenije XIX veka opao na nešto više od 20.000. Možda je to razlog što se Dragiša Lapčević, koji se uz sva druga interesovanja čitav život bavio i pitanjima poljoprivrede i sela, oglasio u Ilustrovanom listu Težak. U broju od 1. februara 1929. godine, u tekstu „Iz poljoprivrede planinskog tipa“, posebno osvrnuo na stanje i perspektive ovčarstva u užičkom kraju:
„Broj ovaca je, kao što se vidi, polako ali neprekidno rastao. Broj jaganjaca je opadao: kako im je cena rasla iz godine u godinu, to su prodavani još za prvi nož.
Planinski užički okrug je negda gajio mnogo ovaca. I pred sam rat je svuda po okrugu gajeno, čak i u samom Užicu. Neposredna okolina Užica je bila još bogatija sa stadima.
Dabome, da je Zlatibor bio kud i kamo izdašniji s velikim stadima: prostrane ispaše, veliki planinski suvati, mnogobrojni šumski proplanci ispresecani potocima i pokriveni sočnom travom, dušu su dali za gajenje ovaca.
Na žalost, više se ovolika stada ne viđaju nigde u užičkom okrugu, pa ni na Zlatiboru: okupacija je, bez malo, zatrla naše ovčarstvo. Zato se mora nastati ne samo privatnom inacijativom, već i pregnućem države i samoupravnih organa, da se zatrveno ovčarstvo naše obnovi i posle obnove razvije više nego što je pre rata razvijeno bilo. Ovi krševi nisu za gajenje žita, u njima ne mogu uspevati povrtarski usevi ni trgovinske biljke, šuma je u državnim rukama: 150.000 stanovnika može živeti, samo ako im se omogući razvitak stočarstva, u prvom redu obnavljanje i razvitak ovčarstva. Tek kad stada ovaca prekrile ove krševe, tek tada će ovaj svet moći živeti, menjajući mlekarske proizvode, vunu i meso, za žito i druge potrebe svoje.
A kad je reč o obnavljanju ovčarstva, nužno je obratiti pažnju na to: kojim će se sojem ono obnoviti. Dosadašnja užička ovca poznata je bila pod imenom rujanska, sad se obično zove zlatiborska. To je ona ista, što je u stručnoj literaturi zapisana kao kraljevska ili starovlaška, ista što i sjenička. Ona je krupna i gojazna, daje mnogo mleka, dosta loja, ukusnog mesa i dobre vune. To je onaj soj, koji smo još u VII veku pri doseljenju zatekli; to je onaj soj, koji se u zapadnoj Makedoniji i u Staroj Srbiji, stotinama godina gaji, od kojega je Miloš Vojinović čuvao u Šari planini dvanaest hiljada! Profesor Frajtag, priznati stručnjak za stočarstvo južne i istočne Jevrope, utvrdio je: da je ovaj soj iz Stare Srbije i Makedonije rasprostranjen duboko i preko obale Save i Dunava. Zlatiborska ili staro vlaška ovca je ranije otud dobijana, pa se, i pri obnavljanju stočarstva, naši pogledi tamo imaju obratiti. Taj se soj vekovima prilagođavao planinskim i krševitim uslovima, istim koji vladaju u krševitom užičkom okrugu, zato je on i najzgodniji za ovaj kraj. Samo bi se za zapat imali odabirati najbolji primerci i za dalje pružiti valjana pouka, te bi vremenom imali ne samo velški broj, već i dobru kakvoću ovaca.
Da li bi se sa kojim drugim sojem ovaca ukrštanjem popravljala zlatiborska ovca, treba predhodno ispitati u kojoj državnoj ili samoupravnoj stočarskoj stanici (a te stanice treba što pre zasnovati i stalno ih održavati). Dosadanji način razdavanja ovnova, odgajenih pod drugim uslovima i od naročitih sojeva, bar u užičkom okrugu, nije pokazao nikakva rezultata.”
Izvor: Kolektiv Užice
Za još zanimljovosti pratite ERO
