Posle Prvog svetskog rata, sa ekonomskim osnaživanjem trgovaca, advokata, lekara i indstrijalaca, na ulicama Užica, pored zaprega, fijakera i čeza, pojavljuju se prvi automobili. Posle 1930. godine broj automobila u Užicu se značajno povećao.
Fotografija pokazuje Ulicu Miloša Velikog sredinom tridesetih godina XX veka. Kao što se može videti nema ni jednog automobila. Ali slika se veoma brzo menjala. Užička viša klasa sticala je imetak, a jedan od tada prestižnih statusnih simbola bio je automobil. Automobili su se pojavili i na užičkim ulicama, a sa povećanjem njihovog broja, ne samo u Užicu već u čitavoj kraljevini, država je preduzela mere da popiše vlasnike i uvođenjem registarskog broja uvode red u vršenje saobraćaja.
U junu 1931. godine Načelstvo sreza užičkog sačinilo je spisak „Automobila i motornih kotača na teritoriji sreza“. Popisan je 21 sopstvenik automobila i sedam sopstvenika motornih kotača.
Ne navode se mesta iz kojih su vlasnici automobila i motora, ali je izvesno da su, sudeći po imenima, gotovo svi iz Užica jer su iz drugih izvora poznati kao lokalni trgovci, bankari, apotekari, industrijalci…
Automobile su imali: Živojin Vukićević, Radenko Matić, Stojić i Nikolić, Aleksandar Ljubisavljević, Ratko Marković, Sekula Knežević, Đorđe Drobnjaković, Vukosav Bogdanović i Ljuba Romanović. Automobil je imao i inženjer Jakov Pošinger, vlasnik Fabrike municije, prijavio je vozača Kostu Aleksića „koji tera automobil“.
Po dva automobila imali su Sava Radović, nezvanično prvi Užičanin koji je imao auto i bavio se linijskim prevozom od Užica ka Zlatiboru, i Mihailo Jovanović, reč je verovatno o prevozniku na relaciji Užice – Bajina Bašta. Jedini sa tri automobila u vlasništvu bio je Mihailo Naumović, izdanak ugledne porodice kafedžija i trgovaca. U izveštaju sreskog načelnika upisano je da se „ne zna šofer automobila jer ih sopstvenik ima tri.“
Jedan automobila imala je Banska uprava okružnog inspektorata, a tri automobila Tehnički odeljak sreza užičkog.
Vlasnici „motornih kotača“ bili su: Nikola Prohorov, Franjo Zupak, Boriša Jovanović, Vladeta Miletić, Đorđe Tošić, Andrija Kremić i JakovPošinger.
Iako je bilo malo automobila na putevima se nije moglo ponašati kako je ko hteo. Najvažnije ograničenje odnosilo se na brzinu vožnje, sve preko 30 km/h smatrano je opasnom vožnjom. Zatečeni u brzoj vožnji mogli su izbeći kaznu samo ako su dolaziili iz kraljevske porodice ili iz redova ministara. O tome ima obilje dokaza u Fondu Načelstva Zlatiborskog okruga.
Ozbiljan prekršaj bilo je voziti bez registarske tablice što potvrđuje primer iz našeg kraja.
Pošingerov automobil bez tablica
Žandarmerijska patrola prijavila je 2. jula 1932. godine Jakoba Pošingera jer je kroz Čajetinu prošao u automobilu bez propisnih tablica. Na Kraljevoj vodi žandarmerijska patrola legitimisala je vozača Kostu Lekića koji je izjavio da je Pošinger platio državi sve dažbine, ali da mu tablice još nisu uručene. Pokazao je i potvrdu o plaćanju dažbina. Po prijavi, Pošinger je ispitan u kancelariji Načelstva sreza užičkog 25. jula 1932. Izjavi da čeka tablice i vozi po dozvoli vlasti, sa potvrdom o uplaćenoj taksi.
Pošto je Načelnik sreza zlatiborskog 21. septembra, po Uredbi o zaštiti javnih puteva, kaznio Pošingera sa 500 dinara (što je u to vreme bilo otprilike polovina učiteljske plate), ovaj se 19. oktobra žali Kraljevskoj banskoj upravi Drinske banovine u Sarajevu. U žalbi, pored ostalog, objašnjava da je tablice primio tek 20. septembra, 84 dana po uplati takse.
Ishod žalbe je očekivan, ali zanimljivo je da Uprava Drinske banovine tek posle dve godine, 20. novembra 1934. uvažava žalbu, ukida presudu Načelnika sreza zlatiborskog i Jakoba Pošingera oslobađa plaćanja kazne.
Žalba zbog nelojalne konkurencije u linijskom saobraćaju
Prvu autobusku liniju Užice – Kraljeva voda otvorio je tridesetih godina prošlog veka užički šofer Savo Radović. Njagovo privatno autobusko preduzeće važilo je za najjače u međuratnom periodu, ali to ne znači da nije bilo konkurencije. U dopisu Načelniku Zlatiborskog okruga Savo se žali na poštare koji prevoze putnike i pisma do Zlatibora i natrag iako na to nemaju pravo.
S jeseni godine 1932. žali se i na Mihaila Naumovića, šofera iz Užica, koji sa dva automobila „vrši protivzakonit redovan saobraćaj i ne plaća doprinos na puteve nikome“. Savo dalje objašnjava: „Mihailo ima automobile koji po saobraćajnim propisima mogu primiti i prevoziti samo, u krajnjem slučaju, po četiri putnika, jer je toliko sedišta postavljeno i dopušteno, ali Mihailo se toga ne pridržava. On tovari na jedan automobil po šest, sedam, osam pa i devet lica. Na dan 28. oktobra 1932. on je iz Čajetine do Užica natovario devet putnika. Ovim Mihailo dovodi u opasnost ljudske živote, radi svoga nedozvoljenog ćara, a tim ometa redovan saobraćaj koji ja vršim. Molim da se Mihailu ovakav rad zabrani i da se on kazni zato što je u svoj mali automobil tovario više putnika nego što je to, dimenziji kola i broju sedišta, dopušteno. Da je Mihailo tovario devet putnika u automobil koji ima samo 4 dopuštena sedišta dokazaće svedoci: Kosa Stanković i Pajo Marjanović iz Dobroselice; Risto Jošika, Kosa Mićić i Milenko Marković iz Čajetine.“
Sreski Načelnik zlatiborski Prokopije Vasiljević prosledio je pismo banovskom Krivičnom odeljenju. Nema pisanog dokumenta da li su preduzete neke mere u zaštitu prava Sava Radovića, a protiv „divljeg“ prevoznika Mihaila Naumovića koji je, kako je već navedeno, u to vreme u vlasništvu imao tri automobila.
Izvor: Kolektiv Užice
Za još zanimljivosti pratite ERO
