Stefandan u Mršincima
U srpskom kalendaru, period nakon Božića obeležen je nizom svetkovina koje nastavljaju ciklus verskog i porodičnog življenja. Među njima, Stefandan, kao prva krsna slava u godini, zauzima posebno mesto, otvarajući niz porodičnih okupljanja koja će trajati čitave meseci. Prema podacima istraživanja o srpskim običajima, čak 78% domaćinstava u Srbiji i dalje redovno proslavlja krsnu slava, što je jasan pokazatelj njene nesalomive uloge u očuvanju nacionalnog identiteta. U ovom kontekstu, priča porodice Klisarić iz sela Mršinci kraj Čačka nije samo lokalna vest, već živ, dirljiv prikaz tog dubokog, emotivnog i kulturnog fenomena koji spaja generacije.
Mršinci i porodica Klisarić: Živi stub tradicije u savremenom vremenu
Selo Mršinci, smešteno u čačanskom kraju, predstavlja jedan od brojnih srpskih seoskih ognjišta gde se svakodnevnica i dalje prožima sa ritmom tradicije. U takvoj sredini, domaćin Slobodan Klisarić nije samo domaćin slave, već i čuvar plamena koji je nasledio od svojih predaka. Njegovo poimanje slave kao “stuba identiteta i duhovnog utočišta” govori o svesnom odnosu prema nasleđu koje se ne prenosi pasivno, već se aktivno i s ljubavlju neguje. U vreme kada se sve češće govori o selima koja blede i mlađim generacijama koje se odvajaju od korena, porodični dom Klisarića postaje simbolično uporište. Ovde se slava ne doživljava kao formalnost ili teret, već kao prilika za zaustavljanje, zahvalnost i autentično druženje, što je suština ovog običaja koja se često zaboravlja u urbanim sredinama.
Slava kao porodično jevanđelje: Uloga dece u prenošenju običaja
Ključni element održavanja svake tradicije je njeno prihvatanje i prenošenje na mlađe generacije. U domaćinstvu Klisarić, to se dešava prirodno i organo. Najstariji sin Simeon svoju radost vezuje upravo za okupljanje rodbine i prijatelja, prepoznajući društveni i emotivni aspekt slave koji prevazilazi činu versku dimenziju. Srednji sin, Stefan, koji ponosito nosi ime svetitelja-zaštitnika kuće, personifikuje direktnu vezu između porodičnog identiteta i verskog praznika. Međutim, možda najdirljiviji momenat jeste uključivanje petogodišnje Sofije u pripreme. Njeni “mali prsti” koji ukrašavaju slavski kolač nisu samo simpatična slika; to je prvi, suštinski korak u praktičnom učenju običaja. Kroz ovakvo učešće, dete ne pamti samo ukus kolača, već i emociju, ritual i osećaj pripadnosti, osiguravajući da će “prvi koraci u očuvanju porodičnog ognjišta” jednog dana postati čvrsti koraci odraslih čuvara tradicije.
Kulinarsko nasleđe: Recepti koji nose dušu i sećanje
Srpska slava je neodvojiva od svoje trpeze, a u domaćinstvu Slađane Klisarić, kuvanje je čin ljubavi i sećanja. Iza, kako se navodi, bogate trpeze, stoji domaćica koja svoje brojne obaveze ne doživljava kao teret, već kao izraz brige. Ovaj mentalni okvir je ključan za razumevanje kako se složeni rituali održavaju kroz generacije – oni moraju da budu izvor radosti, a ne prinude. Najznačajniji detalj je njena izjava o žitu. Recept koji je naučila od prabake Desanke nije samo kulinarska instrukcija; to je živa veza sa precima koji više nisu fizički prisutni. “Kroz miris ovog žita i svaku šaru na kolaču, i ona je danas ovde”, kaže Slađana, sumirajući fenomen gde se materijalno (hrana) i duhovno (sećanje) stapaju u jedinstvenu celinu. Oživljavanje recepta stare srpske kuhinje postaje akt kulturnog arheologa, ali i kreativnog tvoraca koji “dozira ukuse”, prilagođavajući nasleđe savremenom paleti, ali ne menjajući njegovu srž.
| Element Slave | Simbolično značenje u porodici Klisarić | Uloga u prenošenju tradicije |
|---|---|---|
| Slavski kolač | Materijalno oličavanje blagoslova i porodičnog jedinstva; nosilac sećanja na prabaku Desanku. | Praktična obuka za najmlađe (Sofija); vizuelni i ukusni simbol koji pamte deca. |
| Žito (koljvo) | Direktna kulinarska i duhovna veza sa precima; simbol plodnosti i večnog života. | Prenos konkretnog recepta kroz generacije; aktiviranje sećanja kroz miris i ukus. |
| Ime svetitelja (Stefan) | Lična identifikacija srednjeg deteta sa zaštitnikom kuće; personalizacija veze sa slavom. | Jasna, lična veza deteta sa porodičnim praznikom, koja jača emotivnu povezanost. |
| Otvorena kapija | Simbol gostoprimstva, inkluzivnosti i povezanosti sa zajednicom (selom). | Učenje dece vrednosti deljenja i druženja kao sastavnog dela proslave. |
Duhovni i socijalni dimenzije slave: Od kućnog ognjišta do seoske zajednice
Slava u srpskoj tradiciji nikada nije isključivo privatna stvar. Otvorena kapija porodice Klisarić simbolizuje tu socijalnu dimenziju. Slava je trenutak kada se kuća otvara, ne samo za usku rodbinu, već i za prijatelje, komšije i celu seosku zajednicu. Ona postaje mesto razmene vesti, jačanja veze i potvrđivanja kolektivnog identiteta. U vreme kada se društvene mreže često svode na digitalne interakcije, ovakvo fizičko, neposredno okupljanje dobija na novoj vrednosti. Dok zvona širom Srbije odzvanjaju u čast Svetog Stefana, u Mršincima taj zvuk dobija konkretan, topao odjek u smehu dece, razgovorima odraslih i mirisu domaće hrane. Slava tako postaje most između nacionalnog, univerzalnog praznika i njegovog najintimnijeg, lokalnog ispoljavanja, potvrđujući da se opstanak običaja ne meri samo brojem domaćinstava koje ga proslavljaju, već i dubinom i autentičnošću tog življenja.
Savremeni izazovi i održivost tradicije: Šta možemo naučiti iz Mršinaca?
Priča porodice Klisarić postavlja i niz pitanja o održivosti srpskih seoskih običaja u 21. veku. Ekonomski faktori, seobe mladih u gradove i promena načina života predstavljaju realne prepreke. Međutim, ova porodica pokazuje da je ključ uspeha u kvalitativnom, a ne samo kvantitativnom pristupu. Nije reč o slepom poštovanju formalnosti, već o iskrenom emotivnom investiranju svih članova porodice. Kada domaćin Slobodan govori o “dužnosti da prenese žar”, a domaćica Slađana o radu “sa neizmernom ljubavlju”, oni u stvari opisuju model održavanja koji se ne oslanja na spoljašnju prinudu, već na unutrašnju motivaciju i osećaj smisla. Ovaj model je održiv upravo zato što donosi sreću i ispunjenost onima koji ga praktikuju. On pretvara obavezu u privilegiju, a tradiciju u živ, dinamіčan deo porodične priče.
Kulturna baština kao ekonomski i turistički potencijal
Iako priča iz Mršinaca prvenstveno govori o duhovnim i porodičnim vrednostima, ona ima i širi, praktičan odjek. Autentične srpske slave poput ove predstavljaju ogroman, još uvek nepotpuno iskorišćen potencijal za kulturni i seoski turizam. Oni koji žele da iskuse “pravi” Stefandan ili bilo koju drugu slava, traže upravo ovakve autentične trenutke: pravi miris žita sa recepta prabake, ručno ukrašen kolač i iskrene emocije porodičnog okupljanja. Sela poput Mršinaca, i porodice poput Klisarića, mogu da postanu živi muzeji i ambasadori srpske kulture, pokazujući da tradicija nije zatrpana u knjigama, već da diše i razvija se u svakodnevnom životu. To nije samo očuvanje prošlosti, već i kreiranje vrednosti za budućnost koja može da ima i ekonomski aspekt za lokalne zajednice.
Na kraju, porodica Klisarić iz Mršinaca svojim primerom daje odgovor na jedno od ključnih pitanja savremenog srpskog društva: kako da se koreni ne odseku u trci za napretkom? Odgovor nije u nostalgičnom držanju za nešto što nestaje, već u aktiviranju tradicije kao izvora radosti, identiteta i porodične kohezije u sadašnjosti. Dok god postoje deca koja sa roditeljima lome kolač, koja uče recepte i koja se raduju okupljanju, srpska sela i običaji zaista neće izbledeti. Oni će se, kao što pokazuje ova priča, adaptirati i živeti, prenoseći plamen ne kao muzejski eksponat, već kao toplu, živu vatru koja greje domaćinstvo i svetli celoj zajednici kao primer upornosti i ljubavi prema sopstvenom poreklu.
