Slobodan Simić, aforističar, satiričar,pesnik, urednik, izdavač ..a po struci–psihijatar. Sve ono čime se bavi daje daje dosta preduslova za postavljanje  dobre dijagnoze i pojedincima i društvu. Rođen je 1963. u Užicu, Opštu medicinu studirao u Novom Sadu i Beogradu, gde je diplomirao 1990.godine, specijalista psihijatrije od 1997. godine, zvanje primarijusa ima od 2009. godine, specijalista sudske psihijatrije od 2010.godine.

Budući da ste po profesiji klinički psihijatar, kako bi ste s tog stanovišta definisali satiru–kao dijagnozu ili kao terapiju, odnosno preporuku za terapiju?

—Satira jeste dijagnoza, a efekti te dijagnoze bi trebalo da su terapija. Ima jedan moj aforizam koji glasi: Satiričar je jedina moguća karijera u Srbiji!, to bi bio opis našeg stanja, a efekat koji izaziva taj doživljaj, bio bi nekakva terapija. Umetnost nikada ne menja stanje stvari u društvu, ona samo ukazuje na njih, ni jadni, nesretni Domanović, koga toliko pominjemo, svojom tužnom i nesretnom sudbinom, umrevši sam i anoniman, a toliko toga je prepoznao u društvu u kome je živeo je dokaz za takve tvrdnje. Ni jedna vrsta književnosti ne može da menja stvari, ali ukazuje na njih, i to ukazivanje daje možda neki efekat u nekim glavama. Ja želim da verujem da smo mi satiričari dali neke smernice, asocijacije, pomogli da se ljudi oslobode nekih stvari kao što je strah, da mogu da se smeju stvarima kojih su se plašili. Bilo je puno straha, nasilja, agresije, represije u raznim periodima društvenog stanja, pa smo kroz satiru demistifikovali te pojave u društvu i omogućili da ljudi mogu da se nasmeju svemu onome što ih plaši. To je pozitivna strana satire, to oslobađanje od napetosti, tenzije.. je jedna vrsta terapije koju satiričar može da pruži.

Po mišljenju satiričara, šta je podložnije promeni- ljudi ili je to samo privid,  vreme u kome se pojedine manifestacije ljudskih odnosa vaznose kao aktuelne?

—Mi smo nepromenljivi i međuljudski odnosi su nepromenljivi, zato i satira opstaje tako dugo u Srbiji, zato je i Domanović uvek aktuelan, zato je i Nušić uvek aktuelan…Odnosi između nas su uvek isti ili slični, mi samo menjamo matrice u kojima se ti odnosi ponavljaju. Način na koje naše društvo funkcioniše je upravo ta nepromenljivost.

Postoji li samoća satiričara?

—Naprotiv, satiričar je uvek uključen! Da bi satiričar mogao da bude to što jeste, mora da prati šta se dešava, da se druži, da sluša ljude, da sluša komentare..Najaktivniji književni  stvaralac, po mom mišljenju, trebalo bi da bude– satiričar. Čovek može da napiše roman u samoći svoje sobe, a satiričar mora da ima interakciju sa sredinom, sa svojim okruženjem, moramo da pratimo, da smo u toku sa dešavanjima i da to primenjujemo u onome što i na koji način komentarišemo. Književnici su uglavnom usamljenici, a satiričar mora biti komunikativan, ne u smislu osobine kao osoba, mada je to bitan preduslov, nego komunikativan sa događajima u okruženju.

Koliko je breme lične odgovornosti pisca satiričara, kolika je snaga istine koja mora biti usađena u jednom satiričaru da bi sa svojim napisanim mišljenjem stao pred javnost?

—Pre nego što postane ili se deklariše kao satiričar, čovek mora da ima svoj stav. Satira nije univerzalna pojava i njena suština je lično mišljenje: lično moralno, lično političko, lično etičko…S te pozicije svako nastupa, od svog ličnog mišljenja, a sasvim je druga stvar da li je to što ja mislim za kritiku. To je stvar koja nije univerzalna, nije ni konstantna. Ako nešto kritikuješ, ne znači automatski da je to za kritiku, jer, satiričar mora imati osećaj –šta kritikovati, koja je to pojava koja zaslužuje kritički stav i odnos! U neku ruku taj osećaj je jedna urođena osobina svakoga od nas koji se bavimo satirom. Satiričar mora da prepozna u pojavi šta je to što odskače i što treba da se osvetli tom satiričnom tehnikom, a sve ostalo, to  je stvar talenta, sposobnosti i ličnih osobina.

Uključujući i osećaj za istinu i pravdu?

—Naravno, to je osnovna pozicija od koje se kreće. Priroda satire je da pokušava da popravi, ona ima moć da predlaže! Poštenje i pravda u nastupu osobe koja je satiričar je osnovna ideja.

Satiričar je u nekom smislu glas javnosti, onih sitnih gunđanja, nezadovoljstava, komentara i sličnih načina za iznošenje ličnih  stavova koji su u nesuglasici sa trenutnim stanjem a koja se ne iznose širokom krugu ljudi. Da li se u tom smislu možete smatrati narodnim pesnikom, glasnikom…?

—I inače mislim da smo mi satiričari neki glasnogovornici, i za sebe sam uvek trvdio da sam narodni „pesnik”, glas naroda, ono što jedan moj aforizam i kaže: aforizam je nešto što bi svako rekao  samo da se toga setio. To što mi govorimo, to je nešto što taj neko isto misli, ali nije našao način da to saopšti. To je samo sposobnost da objediniš i izraziš neko opšte, kolektivno mišljenje s lične tačke gledišta.

Samokritičnost mora biti jedna od dominantnih osobina prilikom pisanja satire. Da li se dobra i loša satira mogu meriti po dozi samokritičnosti koju stvaralac poseduje?

—Samokritičnost mora biti osnovna stvar svakog čoveka, a posebno pisca. Ako si ti već kritičan, kritičan prema okruženju o kome iznosiš svoj stav, prvo moraš sebe obuhvatiti samokritikom. To jeste i najteže. Znam neke satiričare koji su, na žalost, kritični prema svemu osim prema sebi, ali to je i osobina svih pisaca. Ljudi uopšte, a posebno pisci, uopšte nisu skloni samouvidu. Ni satiričari, kao ni mnogi pisci nisu imuni od te prirodne sujete. I mi smo deo književnosti a književnici su među najsujetnijim zanimanjima, tako da nisam siguran da je samokritičnost prisutna u dovoljnoj meri pa tako i nemamo čvrsta pravila o kvalitetu nečijeg rada.

Kako vi satiričari imate stav o svemu i svačemu što vas okružuje, da li postoji neki satiričar, ne književna kritika, nego neko od vas ko piše satire ili aforizme na račun vaših ocena?

—Nekada toga ima, bilo je u par navrata, ali više su to esnafske pošalice nego neka značajnija literatura. Čovek sam u sebi mora da nosi tu kritičnost, neku vrstu autocenzure kad nešto radi, ne u smislu da ništa ne sme da napiše, nego da proceni da li je to što piše vulgarno, banalno, primitivno, prosto, uvredljivo, agresivno…to mora da ima! Kad piše–da ne radi takve stvari, da sebe spreči da bude takav u nastupu..U tom smislu, ta iskristalisana  autocenzura i daje malo prostora za satiru satire, već nam ostavlja mogućnost da se samo šalimo između sebe na račun načina na koji smo nešto napisali.

M. Nikolić