Činjenica da smo socijalna bića, predodređeni na suživot, počev od porodice, radnog kolektiva pa do države ne oslobađa nas lične odgovornosti. Lična odgovornost je nešto što najlakše potegnemo kad je u pitanju naš ego, njegovo postavljanje na pijedestal, pogotovo u interpesonalnoj komunikaciji. Nema čoveka, ukoliko se slepo ne drži religijskih postulata o skromnosti i ponižavnju svoga ja u odnosu na druge na putu podržavanja Hrista, koji ne voli da ističe svoje zasluge. Ne mali broj puta rečenicu počinjemo sa „Ja sam..” ili „Kad sam ja…”. Naša egocentričnost je nešto što nam pomaže da damo bitno mesto i u sopstvenim, ali još više i u tuđim očima. No, naša boljka je kada se potegne pitanje opšte odgovornosti, veliko „ja ” gubi i smisao i značenje u opravdanjima da je društvo ili politika glavni krivac.

Mnogo stvari na koje možemo da utičemo, pojedinačno, biva nemarno prenebegnuto i prebačeno na neko „društvo” i „državu” koja nas se ne tiče, ali nam se kasnije, bumerang efektom vraća. Primeri kao što su zaštita čovekove okoline ima društveni značaj ali ništa nam ne smeta da samo jednom bacimo papirić kroz prozor automobila, ili ispred zgrade u kojoj živimo. Kukamo na korupciju, na lekare, advokate, službenike, a sami smo prvi ponudili koverat, kafu, čokoladu…sve u nadi da ćemo ranije ili kvalitetnije uraditi ono za šta smo pošli. Dosta nam je skandala po novinama, bljutavog televizijskog programa, ali čim otvorimo novine ili uključimo televizor sve tražimo nešto plitko i šareno što ne zahteva puno angažovanje moždanih vijuga. Priča o „omladini” je toliko besmislenija jer isti taj koji najviše ima primedbi uradiće sve da mu dete ima dobar džeparac, najnoviji mobilni telefon, najskuplju garderobu i najmanje obaveza ne bi li sačuvalo dragocenu snagu, koju ruku na srce, bolje da utroši na korisnu delatnost nego da troši na tuče na fudbalskim utakmicama i po kafićima. Amerika ili Evropa, koje najčešće optužujemo nisu na silu uveli u Srbiju partijsko zapošljavanje nego smo sami gledali ko nam je od rodbine, prijatelja ili poznanika na položaju i zarad sopstvenog komoditeta uveli ovaj virus u društvo, zaboravljajući da smo u epohi ove naše demokratije kada je vlast političkih stranaka nesigurna kuća i da je ono što je danas u milosti sutra u najgoroj mržnji ili besu. I kad kažemo da nam se ništa ne menja, svesni ovih stanja, povezali smo se u klike koje usisavaju pojednačno mišljenje, lične stavove, jedinu dragocenost svakog bića– različitost.

Jedan od primera kakvih je bezbroj, u raznim oblicima je seoski Dom kulture u Trnavi kod Karana. Sredinom osamdesetih sagrađen od sredstava samodoprinosa građana (jedna od kategorija socijalizma koja nam je omogućavala neke kvalitetnije segmente društvenog života) potpomognut sredstvima opštine, bio je jedan od najlepših u ruralnim područjima oko Užica. U izgradnji Doma kulture, igrališta ispod njega i igrališta ispred Osnovne škole su učestvovali stanovnici sela, ko traktorom, ko ručnim kolicima, ko lopatom, ko delom ručka za zajedničke obroke u toku trajanja radova. Duh zajedničkog truda na izgradnji, nastavio se i u uživanju u rezultatima rada- višednevnim sedmičnim okupljanjima u večernjim satima kada su se organizovali treninzi streljačkog kluba, odbojke, rukometa, malog fudbala za mlađe, i sedeljki i priča za starije. Pehari, medalje, diplome, plakete za sportske uspehe omladine ređale su se po ormarima i zidovima kancelarija.

Onda, kao i sve, kad se država raspala, raspao se i zajednički duh, tako u sveopštoj panici, ekonomskom propadanju, propadao je i kolektivni moral. Ne zapadajući u patetiku za prošlim vremenima, činjenici da je u selu sve manje omladine i dece, da je osnovna škola pred zatvaranjem, bitno je da je Dom kulture dobio drugačiji životni put. Od svrhe okupljanja omladine, jedno vreme je čak služio i kao obor za ovce, pa za organizovanje žurki na koje je dolazio veliki broj mladih ih Užica, Kosjerića, Požege, pa do mesta u kome se po potrebi organizuju veselja poput punoletstva,  rođendana… Slika koja jedino može da izazove bes, osećaj poniženja i još većeg jada od polupraznog sela je polomljen inventar, pobuđali zidovi kroz koje je prokišnjava, najlon umesto plafona u jednoj prostoriji, nijedna vazdušna puška od opreme koju je tadašnji streljački klub posedovao, nijedna lopta niti drugi sportski rekvizit, iskrivljeni ormar u kome pored upotrebljene ambalaže leže zaboravljeni pehari za sportska dostignuća,  trava izrasla po igralištu na kome je popucao asfalt, gomile smeća..

Ne ulazeći u problematiku domova kulture koji po selima širom države propadaju /takvih neiskorišćenih prostora slične namene i sudbine imamo i u gradovima/, uzimajući primer Trnave karanske kao reprezentativan, na svako pitanje o odgovornosti za takvo stanje odgovor je bio da je kriva država, politička partija koja je pre toga bila na vlasti. Nije baš dokazivo da država ima ključ od ovakvih institucija, da politička partija ne ume da zameni crep na krovu, popravi bravu na vratima ili slično. Nekako je i tugaljiv izgovor da nema omladine i ljudi ( ko li onda dolazi na rođendane koji se tu organizuju?). Ne sporeći ni da je dobijena dozvola od opštine za korišćenje istog za privatne svrhe, valjda je postojao taj neko ko je platio naknadu za korišćenje i ko je bio odgovoran za stanje u i, oko prostorija. Lična odgovornost je, u traženju odgovora na pitanje o krivici, počela da se prenosi s imena na ime svih učesnika, tako da je na kraju (uobičajeno) da od svih koji su ikad imali ključeve i pravo na korišćenja iza svakoga ostao red, ispravan inventar (koga gotovo nema ili ga ima u polomljenom stanju) kao i neprihvatanje odgovornosti za veće vidljive štete. Reći na kraju svega– tipično za nas, to ograđivanje s kolektivitetom, nezainteresovanost, ignorisanje i sleganje ramenima je jedan od glavnih krivaca za stanje društva u kome se nalazimo a za koje opet tražimo faktore van svoga „ja”. Kada bi svako od nas, jednom, makar jednom rekao–nisam trebao lekaru da dam sto evra, nisam trebao da prijavim kolegu šefu za grešku od juče šefu pre nego mu to lično kažem, nisam trebao da bacim pepeo sa žarom u kontejner, nisam trebao da prećutim detetu što je pobeglo sa časa, nisam trebao..nisam…suočavajući se sa svojom greškom isto toliko rado, u nekom interesu boljeg zajedničkog života, kao i sa hvalospevima „Ja sam..”, sigurno je da bi za kratko vreme imali na mnogo manje stvari da se žalimo.

M. Nikolić