Osnivač grupe Bijelo dugme, Goran Bregović, već kao desetogodišnjak je počeo da pokazuje odlike pravog lidera. Iako je iz drugog razreda niže muzičke škole, sa odseka violine, izbačen kao lenj i netalentovan, čim je dobio gitaru na poklon od majke, počeo je da uzima časove od Ede, brata scenariste Abdulaha Sidrana. U osmom razredu osnovne škole je osnovao prvi bend, kasnije je želeo da upiše slikarstvo, ali majka je insistirala na saobraćajnoj tehničkoj školi. Goran je pristao na to pod uslovom da mu dozvoli da ima dugu kosu.

U periodu  kada je pohađao saobraćajnu školu, svirao je bas gitaru u grupi Izohipse, ali je po napuštanju škole napustio i bend. Prelazi u Gimnaziju i u grupu Beštije. Sa šesnaest godina je počeo da izdržava samog sebe svirajući narodnjake, prodavao je novine i radio na gradilištu. U tom periodu je Željko Bebek pevao u grupi Kodeksi koja je imala problem sa basistima. Željko je preporučio svom bendu Gorana za koga je tada bila zainteresovana i grupa Pro Arte.

Bregović i Bebek sa bendom Kodeksi u leto 1969. godine tezgare u Dubrovniku, gde ih Italijan Renato Paćifiko poziva da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Odlaskom u Napulj bend pokušava da promeni repertoar svirajući pesme Džimija Hendriksa i grupe Cream. Pre isteka dvomesečnog ugovora, napušta ih osnivač i gitarista pa Bregović prelazi na solo gitaru. Pridružuje im se basista grupe Čičci  Zoran Redžić i dovodi Milića Vukašinovića kao novog bubnjara. Kodeksi zahvaljujući Miliću ponovo menjaju klasičan repertoar. Uzori im postaju Led Zeppelin i Black Sabbath i dve nedelje po dolasku Milića Vukašinovića u grupu, dobijaju otkaz na svim mestima na kojima su do tada uspešno svirali.

Pored povremenih svirki i života na ivici egzistencije, nastupa vrlo težak period za Bebeka. Članovi grupe su ga naterali da prestane da svira ritam gitaru jer to više nije bilo modern, a pevački materijal je bio sve zahtevniji za njega. Zato sedamdesetih godina napušta grupu. Bend nastavlja da radi sa tri člana sve do 1971. godine kada Milić odlazi u London. Goran upisuje filozofiju i uskoro ga poziva gitarista Ismet Arnautalić da osnuju grupu Jutro. Goran u novoj grupi počinje da radi i kao kompozitor, a za snimanje pesme „Patim, evo deset dana” za prvi singl grupe Jutro ipak poziva Bebeka kao pevača, iako pre toga nisu govorili oko godinu dana. Nakon toga, Bebek odlazi na odsluženje vojnog roka i bend čeka njegov povratak. Na njegovom vanrednom odsustvu snimaju pesme „Kad bi bio bijelo dugme”, „U subotu mala”, „Na vrh brda vrba mrda”,i „Hop-cup”. Nezadovoljan novim muzičkim pravcem, Ismet Arnautalić napušta grupu i odnosi sa sobom pravo na naziv benda. Dolazi do još promena u sastavu benda, a zbog nerešenog autorstva vezanog za naziv benda i obzirom da je u Ljubljani takođe postajala grupa pod nazivom Jutro, odlučuju se za ime Bijelo dugme. Publika ih je već znala po nazivu pesme sa prvog single „Kad bi bio bijelo dugme” a i vizuelni simbol za bend je bio originalan i upečatljiv. Zvanično, Bjelo dugme je počelo sa radom 1. januara 1974. godine.

Studijska saradnja sa Batom Kostićem, gitaristom YU-grupe, donela je upotrebu folka u kompozicijama Gorana Bregovića. Svojevremeno je njihove snimke odbio sarajevski Diskoton što se smatra najvećim poslovnim promašajem u istoriji jugoslovenske diskografije. Nestrpljivi da objave snimke, potpisuju petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Bebek napušta stalni posao i kreće intezivno da radi sa bendom. U početku sviraju u manjim gradovima, a ambiciozni Bregović ugovor za drugi singl 1974. godine potpisuje sa Jugotonom, ali i sa Diskotonom bez obzira na uobičajena pravila poslovanja. Takvim gestom stvorena je medijska pažnja preko potrebna Bijelom dugmetu. Iste godine su imali i prvi veći nastup na BOOM festival u Ljubljani. Treći singl, „Da sam pekar” i „Selma”, objavljuju takođe 1974. godine, izbijaju u prvi plan i već krajem godine za dvadesetak dana snimaju u Ljubljani debi album pod nazivom „Kad bi bio bijelo dugme”.

Posle fijaska na Skopskom festival i Bebekovog neveštog pevanja na makedonskom jeziku, već naredne večeri u Domu sindikata osvajaju publiku svirkom na kojoj su učestvovali Pop mašina, Smak i Crni biseri. Njihov menadžer, Vladimir Mihaljenko, im u Sarajevu organizuje svirku na oproštajnom koncertu Korni grupe pred 15.000 ljudi koji su ih oduševljeno dočekali. Zagrebački novinar je njihovu muziku nazvao pastirski rok, a provokativni omot njihovog debi albuma je kasnije ušao u englesko izdanje knjige koja obuhvata petsto najuspešnijih omota na svetu.

Posle organizovanja Kongresa rok majstora od strane menadžera Bijelog dugmeta i Jugotona, Bregović kao jedan od četvorice gitarista proglašenih za najbolje, dobija priliku da snimi jednu stranu na duplom albumu Jugotona 1975. godine. Odlučuje se za rad sa svojom grupom i Zagrebačkim gudačkim kvartetom. Tada su objavljene pesme  „Ima neka tajna veza”, „I kad prođe sve, pjevat ću i tad”, „Znam za jedno tiho mjesto” i instrumental „Minijatura za moju majku”.

Dugme objavljuje singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag” i kreće na jugoslovensku turneju 1975. godine kada su već važili za najpopularniji bend. Iste godine snimaju drugi album u Londonu pod nazivom „Šta bi dao da si na mom mjestu” čiji je autor bio Bregović dok je Bebek svirao bas gitaru zbog povrede tadašnjeg basiste. Mnogi hitovi sa tog albuma su upakovani u raskošan omot, cena je bila nešto veća, ali je tiraž rasprodat u 200.000 primeraka. Prvi su dostigli visoke tiraže pa je zbog njih Jugoton izumeo dijamantski tiraž.

Svirali su Titu za Novu godinu u Hrvatskoj, ali ih je dežurni oficir prekinuo posle nekoliko minuta uplašen glasnom muzikom. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta rasprodali halu Pionir što do tada nije nikome uspelo. Svi članovi grupe odlaze na radnu akciju „Kozara 76” i vraćaju se okićeni udarničkim značkama. Na taj način je Bregović veštim potezom prekinuo optužbe da su prozapadno orjentisani.

Posle nekoliko promena u bendu i nazivu novog albuma, u Londonu završavaju album „Eto!Baš hoću” koji objavljuju 1976. godine i na njemu Bebek opet svira bas gitaru. Posle novih promena u sastavu benda 1977.godine odlaze na turneju po Poljskoj gde su nenaviknutu publiku oduševili glamuroznim rokom. Po povratku organizuju jugoslovensku turneju koju su pratili unutrašnji sukobi i tehnički problemi pa ni poseta na koncertima nije bila zadovoljavajuća. Iste godine, pred Bregovićev odlazak u vojsku, novinar Petar Popović im daje ideju da održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta od 70.000 do 100.000 mladih je bila najveći skup poklonika rok muzike do tada i Bjelo dugme se izvuklo iz krize. Deo atmosfere je zabeležen u filmu „Nije nego“ reditelja Miće Miloševića, a tehnički neodgovarajući audio snimci su zamenjeni snimkom svirke u sali Đuro Đaković u Sarajevu. Tako je na živoj ploči „Koncert kod Hajdučke česme“ iskorišćena samo reakcija publike. Odmah nakon toga Bregović odlazi u vojsku i Bebek 1978. godine snima prvi solo album inspirisan simfo rokom. I nekoliko drugih članova grupe se odlučuje za solo karijeru pa poneseni uspehom uz teške reči napuštaju Dugme.

Krajem 1978. godine, četiri člana grupe na čelu sa Ipetom Ivandićem dobijaju zatvorske kazne zbog konzumiranja hašiša. Dolaze novi članovi u grupu, a izlazak novog albuma „Bitanga i princeza” 1979. godine obeležen je Jugotonovim cenzurisanjem kako prvobitne ideje za omot albuma, tako i izmenama tekstova u pesmama. Album je okarakterisan kao vrlo zreo, uz učešće simfonijskog orkestra i hora, a uspehu turneje je doprinelo proglašenje za ploču godine. Pet puta pune halu Pionir i sav prihod uplaćuju postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na stadionu JNA su uz gostujuće grupe na Rok spektaklu okupili oko 70.000 posetilaca. Bregović u tom periodu prvi put komponuje muziku za film „Lične stvari” režisera Aleksandra Mandića.

Krajem osamdesete objavljuju ploču „Doživjeti stout” gde je Goran Bregović prvi put bio producent, što će kasnije redovno činiti, a u stilu novonastalog talasa neke pesme su po prvi put politički obojene. Nova turneja počinje u Sarajevu, a završava se u Zagrebu gde u Kulušiću snimaju drugi živi album pod nazivom „5.april ’81.” u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Dalje se nižu nastupi u hali Pionir, na rok festivalu na Hipodromu, novogodišnji u hali Pinki, a zatim odlaze u Austriju 1982. godine. Po povratku iz Austrije na carini im oduzimaju opremu i kažnjavaju velikim novčanim iznosom. Zbog finansijskih razloga odlaze na turneju u Bugarsku gde za mesec i po dana sviraju 41 koncert na kojima ih je videlo oko 120.000 ljudi. U tom periodu Gorana Bregovića izbacuju iz Saveza komunista Jugoslavije zbog nedolazaka na sastanke, ali to ne utiče na popularnost grupe budući da se ideja komunizma već gasila.

Početkom 1983. godine Bregović i Duško Trifunović snimaju ploču za decu „A milicija trenira strogoću” na kojoj je prvobitno trebao da peva Seid Memić Vajta, ali je zbog njegove zauzetosti pevao dečak Ratimir Boršić Rača. Album „Uspavanka za Radmilu M.” Dugme objavljuje iste godine i Bregović planira da posle još jedne turneje rasformira grupu. Međutim pored intrigantne pesme „Kosovska” otpevane na albanskom jeziku u vreme turbulencija na Kosovu, album je imao još pesama koje su našle put do publike i oproštajni koncert isplaniran za beogradsko Sajmište upravo zbog publike nije održan. Posle turneje grupa dobija duži odmor, Bregović odlazi na put oko sveta, a Bebek snima drugi solo album pod nazivom „Mene tjera neki vrag” i zvanično napušta grupu 23. aprila 1984. godine.

Novi pevač postaje Mladen Vojičić Tifa koji je pre toga pevao u grupama Top i Teška industrija. Prvobitno je planiran Alen Islamović, ali je on ipak ostao u Divljim jagodama, jer se plašio da će se Bebek ipak vratiti. U to vreme Bregović je sa Zdravkom Čolićem u Sloveniji osnovao izdavačku kuću Kamarad. Novi album „Bijelo dugme” izdaje upravo Kamarad, distributer je Diskoton, a na folk orjentisanom albumu učestvuju Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice i Bora Đorđević. Tifa pod teretom slave i ozbiljnih profesionalnih obaveza 1985. godine napušta bend.

Razočaran neuspesima Divljih jagoda u Engleskoj, Alen Islamović ipak postaje novi pevač Dugmeta. Bregović za novi album „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo” 1986. godine planira gostovanje Vice Vukova, pevača zabavne muzike iz šezdesetih koji je bio na crnoj listi zbog nacionalizma, za omot albuma sliku Miće Popovića u to vreme proglašenog za disidenta, ali je ipak od toga odustao. Odlučio se za omot koji prikazuje kineski moderan revolucionarni ples dok album počinje pesmom „Padaj silo i nepravdo” koju peva narodni heroj Svetozar Vukomanović Tempo zajedno sa štićenicima doma za napuštenu decu „Ljubica Ivezić” iz Sarajeva. U vreme narastajućeg nacionalizma Bregović je publici ponudio jugoslovenski orjentisan album koji je odlično primljen, a na koncertu na beogradskom sajmištu sa grupom nastupila je i operska pevačica Dubravka Zubović. Na turneji koja je usledila snimaju dupli živi album „Mramor,kamen i željezo” koji je objavljen 1987. godine. Na ploči se našlo i 16 pesama kao uvid u biografiju grupe počev od prvih singlova pa sve do poslednjeg studijskog albuma.

Krajem 1988. godine izlazi album „Ćiribiribela” na kojem su gostovali trubački orkestar Fejata Sejdića, Hor srpke pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo i Klapa Trogir. Apsolutni kafanski hit je na albumu nastao spajanjem stare ciganske teme i stihom Đorđa Balaševića „a ja nisam s onom koju volim” u pesmu „Đurđevdan“. Početkom 1989. godine počinju dvomesečnu turneju koja je trebala da traje do 1. aprila, ali ih Alen Islamović napušta polovinom marta. O odlasku ne obaveštava nikoga u grupi, razlozi su zdravstvene prirode i turneja se prekida. Nesvesni da je tog trenutka Bijelo dugme prestalo da postoji, otkazuju turneje po Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz bez ikakvog objašnjenja za publiku.

Alen Islamović objavljuje solo album za Jugoton 1990. godine, a iste godine izlazi i kompilacijski album Bijelog dugmeta sa baladama nastalim u periodu od 1983. godine do 1988. godine pod nazivom „Nakon svih ovih godina”. TV Beograd 1994. godine emituje četiri jednosatne emisije o Bjelom dugmetu u čast dvadeset godina od objavljivanja prvog singla. U tom periodu se pojavljuje i dupli kompilacijski album „Ima neka tajna veza“.

Bregović nastavlja sa kompozitorskom karijerom započetom u filmovima „Kuduz” i „Dom za vešanje”, Bebek osniva Bebek bend, Tifa takođe bend pod svojim imenom dok je Alen Islamović nastavio karijeru kao solista.

Mirjana Milićević