Mobilni telefoni u školama
U eri digitalne dominacije, gde se prosečno dete u Srbiji prvi put susreće sa pametnim telefonom pre navršene pete godine, pitanje njegove upotrebe u školskom prostoru prerasta u jedan od najsloženijih obrazovnih i vaspitnih izazova današnjeg doba. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije svojim najnovijim saopštenjem uputila je jasan imperativ državnim institucijama: vreme improvizacija i prebacivanja odgovornosti je prošlo. Škole više ne mogu i neće da budu „gasilac požara” za problem koji sistemski nije rešen, a koji se duboko odražava na koncentraciju, psihosocijalni razvoj i bezbednost dece i adolescenata.
Haos umesto harmonije: Škole kao poligon za eksperimente
Kao što sindikat naglašava, trenutna situacija u vezi sa mobilnim telefonima u školama karakteriše se potpunim nedostatkom jedinstvene državne strategije. Ovo dovodi do stvaranja pravnog vakuuma u kome svaka škola, pa čak i svaki nastavnik, mora da improvizuje i donosi sopstvena, često nepotpuna i nedosledna rešenja. Takva fragmentirana praksa stvara haos i nepravdu, jer učenici u različitim srednjim školama ili osnovnim školama žive pod potpuno drugačijim pravilima. Jedna škola može dozvoliti korišćenje telefona na časovima za potrebe nastave, dok su u susednoj zabranjeni čak i u pauzama. Ova nedoslednost ne samo što otežava rad prosvetnih radnika, već i samim učenicima prenosi konfuzan i nejasan poruka o granicama i odgovornosti.
Sindikalni zahtev za donošenjem jedinstvenog, obavezujućeg Pravilnika kao sastavnog dela Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predstavlja temelj za uspostavljanje reda i predvidljivosti. Jedino pravno utemeljeno i nacionalno važeće pravilo može osigurati jednak tretman svih učenika i zaposlenih, osigurati pravnu sigurnost nastavnika i stručnih saradnika, i eliminisati pritiske i konflikte sa roditeljima koji često proističu iz trenutne nejasnoće. Bez takvog okvira, škole zaista rizikuju da ostanu poligoni za socijalne eksperimente sa nepredvidivim posledicama po kvalitet vaspitno-obrazovnog rada.
Zavisnost i mentalno zdravlje: Pravi problem je van školskih zidova
Ključna tačka koju sindikat ističe, a koja se često zanemaruje u javnoj debati, jeste činjenica da se koren problema ne nalazi u učionici, već izvan nje. Podaci Svetske zdravstvene organizacije i lokalnih studija ukazuju da deca i mladi provode i do 7-8 sati dnevno pred ekranima, uglavnom van školskog vremena. U tom neregulisanom digitalnom prostoru, bez roditeljske kontrole i bez ikakve državne strategije za digitalno vaspitanje, nastaju najteži problemi: duboka zavisnost od društvenih mreža i igrica, hronična nesanica, društvena izolacija, anksioznost, kiber-maltretiranje i značajan pad sposobnosti održavanja pažnje.
Škola, kao institucija, suočava se sa posledicama ovih poremećaja svakodnevno – kroz decu koja su umorna i nezainteresovana, kroz emocionalne krize izazvane onlajn interakcijama, i kroz sve veće poteškoće u ostvarivanju obrazovnih standarda. Zahtev sindikata da država preuzme punu odgovornost za uređivanje šire upotrebe mobilnih telefona i društvenih mreža kod dece i mladih kroz posebne propise i javne politike je, prema tome, zahtev za prevenciju. Recimo, kampanje za svest roditelja, uvođenje obaveznih tema o digitalnom zdravlju u nastavne planove i programe, ili saradnja sa psiholozima i psihijatrima na kreiranju smernica za rano otkrivanje digitalne zavisnosti su mere koje prevazilaze mogućnosti pojedinačne škole.
Pritisci na prosvetne radnike: Odgovornost bez ovlašćenja
Trenutni model, gde se odluke i odgovornost prebacuju na nivo škole, direktno opterećuje prosvetne radnike sa neizmernim pritiscima. Nastavnici i vaspitači nalaze se na prvoj liniji sukoba: sa jedne strane su očekivanja roditelja (koji često insistiraju na konstantnoj dostupnosti deteta preko telefona), a sa druge strane obrazovni ciljevi i potreba za disciplinom u učionici. Bez jasnog zakonskog okvira koji bi ih štitio, svaki postupak nastavnika – od oduzimanja telefona do sankcionisanja njegove neovlašćene upotrebe – može postati predmet žalbi, medijskih napada i konflikta.
Ova situacija stvara toksično radno okruženje i dovodi do profesionalnog sagorevanja. Sindikat pravilno ističe da zaposleni u školama zaslužuju odgovornu, a ne deklarativnu zaštitu. Jasna pravila propisana zakonom bi učinila njihov položaj jačim, omogućila bi im da se pozivaju na objektivnu normu umesto da se bore subjektivnim tumačenjima, i na taj način vratila fokus na pedagoški rad umesto na policijsku ulogu nad uređajima.
Strateške smernice: Kakav Pravilnik je neophodan?
Idealan Pravilnik o upotrebi mobilnih telefona u školama, kakav sindikat zamišlja, morao bi biti detaljan, precizan i obuhvatan. Ne radi se o jednostavnoj zabrani, već o stručno osmišljenoj regulativi koja razlikuje kontekste upotrebe. Takva regulativa bi trebalo da definiše dozvoljena i zabranjena vremena i mesta, procedure za skladištenje telefona tokom nastave (uključujući bezbednosne aspekte), izuzetke za učenike sa posebnim potrebama ili zdravstvenim stanjima, kao i jasne procedure za kršenje pravila i sankcije.
Takođe, Pravilnik bi morao da uskladi obrazovnu i vaspitnu komponentu. Umesto potpune demonizacije, trebalo bi da predvidi i načine za odgovorno i edukativno korišćenje digitalnih tehnologija u službi učenja, pod strogo kontrolisanim uslovima i sa precizno definisanim obrazovnim ciljem. Ovo zahteva saradnju stručnjaka iz oblasti pedagogije, psihologije, digitalne pismenosti i prava. Tabela ispod sumira ključne domene koje bi Pravilnik trebalo da reguliše:
| Domen regulisanja | Opis i cilj |
|---|---|
| Vremenska i prostorna regulativa | Definisanje tačnih vremenskih perioda (ceo školski dan, samo čas, pauze) i prostora (učionice, hodnici, trpezarija) gde je upotreba dozvoljena ili zabranjena. |
| Postupak skladištenja i bezbednost | Jasna pravila o tome gde i kako se telefoni čuvaju tokom zabranjene upotrebe (npr. individualni ormarići, zajedničke kese), osiguravajući odgovornost škole za njihovu bezbednost. |
| Edukativna upotreba | Definisanje uslova pod kojima nastavnik može da uključi telefon u nastavni proces (npr. za konkretnu aplikaciju, istraživanje), osiguravajući da je to pedagoški opravdano. |
| Sankcionisanje i postupak | Propisivanje progresivnih sankcija za kršenje pravila (opomena, pismeno obaveštenje roditelja, zadržavanje uređaja) i procedura za žalbe, štiteći prava i učenika i zaposlenih. |
| Izuzeci i posebni slučajevi | Pravila za učenike sa zdravstvenim potrebama (npr. dijabetes, gde telefon monitoriše glukozu) ili za vanredne situacije. |
Iskustva drugih zemalja: Modeli za razmatranje
Srbija nije jedina koja se bori sa ovim izazovom. Zemlje širom sveta implementiraju različite modele, od veoma restriktivnih do fleksibilnih. Francuska je, na primer, 2018. godine uvela zakonsku zabranu upotrebe mobilnih telefona u srednjim školama i osnovnim školama za sve učenike do 15 godina, sa određenim izuzecima za edukativne svrhe ili učenike sa invaliditetom. S druge strane, zemlje poput Danske i Finske se više oslanjaju na lokalnu autonomiju škola i razvoj digitalne etike kroz nastavni plan i program, podstičući odgovornost umesto primene kazni.
Stručnjaci se uglavnom slažu da nijedan model nije univerzalno primenljiv i da rešenje mora da bude kontekstualno i prilagođeno lokalnim ograničenjima i mogućnostima. Međutim, zajednički imenilac svih uspešnih pristupa je upravo ono što srpski sindikat zahteva: jasnoća, doslednost i sistemski prihvat od strane države koji omogućava školama da se fokusiraju na obrazovanje, a ne na beskrajno pregovaranje o pravilima.
Uloga roditelja i šire društvene dogovor
Donošenje jasnih pravila za škole je kritičan korak, ali samo prvi u nizu. Efikasna borba sa negativnim posledicama digitalnih tehnologija zahteva potpunu sinergiju između škola, porodica i državnih institucija. Roditelji moraju biti aktivni saradnici, a ne oponenti škola. To podrazumeva da se i kod kuće uspostave zdrave digitalne navike, ograniče vreme provedeno pred ekranom i vodi otvoren razgovor o rizicima i odgovornostima na internetu.
Država, sa svoje strane, može podstaći ovaj proces kroz javne kampanje, besplatne radionice za roditelje o digitalnom roditeljstvu i olakšavanje pristupa stručnoj pomoći za porodice čija deca pokazuju znakove digitalne zavisnosti. Sindikat prosvetnih radnika, svojim saopštenjem, nije samo uputio zahtev ministarstvu. On je pokrenuo suštinsku debatu o odgovornosti, granicama i zajedničkom cilju: da se deci i mladima obezbedi bezbedno okruženje za rast i učenje, kako u fizičkom, tako i u digitalnom svetu. Ostvarenje tog cilja zahteva hitne i koordinisane akcije, a ne dalje odlaganje i prebacivanje odgovornosti.
