Gradska galerija Užice bila je u utorak, 29. oktobra prepuna posetilaca koji su došli na otvaranje izložbe „Presek”, Milovana Dagovića Daga, akademskog vajara. Umetnici, bivši, ali i sadašnji učenici, prijatelji, kao i svi ljubitelji umetnosti ispunili su sinoć Galeriju želeći da vide stvaralaštvo Užičanina, koji je je iz rodnog grada odlazio, ali mu se uvek i vraćao.

Milovan Dagović Dago rođen je u Užicu 1954. godine, a u Sarajevu je završio Umetničku školu –primenjeno vajarstvo i obrada metala, Akademiju likovnih umetnosti, odsek vajarstvo i magistrirao vajarstvo na istom fakultetu. Poslednjih godina živi i radi na relaciji Beograd –Užice, pošto u rodnom gradu radi kao profesor vajanja u Srednjoj umetničkoj školi.

Milovan Dagović Dago

Otvarajući multimedijalnu izložbu na kojoj su slike, crteži, skulpture i instalacije, Milovan Dagović Dago je rekao da mu je drago da su se ljudi okupili u tolikom broju u Galeriji. U svom govoru je naveo da je imao tu nesreću da je živeo turbulentnim životom koji je uticao na njegove radove i stvaralaštvo.

—Namerno nisam želeo da niko piše tekst o mojoj izložbi. Ja sam to uradio, zato što mislim da to mogu najbolje. Možda sam previše sujetan, ali baš me briga, ja sam tako hteo. Nisam želeo ni da niko od mojh kolega priča o mom radu- to je jedna vrsta bunta u društvu u kojem mi živimo, tako da sam želeo da se pokažem sam, svojim radom i tim tekstom.  Zahvaljujem se ljudima koji su izložbu uvrstili u projekciju Galerije i srećan sam što je ovaj prostor pretvoren u jednu važnu instituciju, galerijski prostor na nivou države za koji se nadam da će imati dosta novih izložbi od mojih kolega, bivših učenika i drugih —rekao je Dragović i dodao:

—Srećan sam, ali i nisam, zato što su okolnosti u kojima živimo ovakve kakve jesu. Ne mogu da zaobiđem neke činjenice u gradu u kojem živimo, da imamo jednu zatečenu sliku već duže vreme. Ne može kultura da bude samo sa strane, ona mora da nađe svoje mesto, smatram sebe i vas delom tog mesta. A smatram i da strukture koje čine grad i one koji čine političke činioce treba da oslušnu i pročitaju između redova da sve manifestacije koje su vezane za ono što čini čoveka, za ono što čini grad, jer grad čine i institucije, a ne samo ljudi koji su najvažniji u svemu u tome. Ako kultivišemo jednu sredinu na ovakav način onda ćemo imati mnogo više —rekao je Dagović.

Izložena dela su nastala u različitim vremenskim periodima i gradovima u kojima je umetnik boravio. Kako je naveo u tekstu o izložbi: „Linije, boje, kao i forme čine svu ličnu strukturu bića koje oslikava vremenski trag na topografskoj karti po tačkama Užice, Sarajevo, Čačak, Sombor, Beograd i ponovo Užice.” Na ulazu u izložbeni prostor su radovi nastali u Sarajevu, koji oslikavaju priču u kojoj se vidi interesovanje za geometriju, čulnosti, boje i linije.

—Radovi oslikavaju neki moj unutrašnji svet, mene kao čoveka. Kao što sam i rekao na nastanak radova je uticao način života, pristup životu. Ne mogu da se pomirim da pravimo velelepni stadion, a da nemamo univerzitet, kao ni da nemamo jedana dobar Dom zdravlja sa raznim, tehnološkim pomagalima najnovijih generacija, a da imamo stadion oko koga se tuku deca. Ja sam protiv toga i veliki sam zagovornik da se stvari menjaju korenito, ali da budu osmišljene, to mi je poenta. I sama izložba je neki moj mali bunt, zato nisam želeo da me niko predstavi, ja sam to sam uradio. Umetnik je savest društva i on mora da uputi, opomene, da sugeriše i da na neki način malu vremensku aplikaciju, kao neki prah koji će sve nas da posoli ako se može reći tako, a da to bude konotacija nečega što je plemenito, dobro, uvažavanje, tolerancija, bolji život.

Gledajući izložene slike primećuje se da dominira zelena boja. Da li je to bila vaša namera ili je to slučajno?

—Moja konotacija u svemu tome i odnos prema boji je takav da više volim taj neki fon prigušeno – tamnije. Jer ne može umetnik sve da kontroliše, ne bi ni bilo dobro. Pustio sam da to ide svojim tokom i da me odnese, možda u to zelenilo. Mene zanima kad duva vetar i pomera drvo, čuje se šapat lišća bagrema drugačiji u odnosu na bor, to su kao razgovori, dijalozi, šumski, prirodni. Mi smo nekad učesnici toga, hteli ili ne hteli i jednostavno tako doživljavam svoj rad, prostu geometriju koja je stroga, a smatram da je život nametnuta strogoća kroz raznorazne vidove recimo plata, cena, netrpeljivosti…

Izložba je multimedijalnog karaktera. Ima li neki vid umetnosti kojem ste više naklonjeni nego nekom drugom?

—Ja sam vajar, ali moja radoznalost prevazilazi okvire neke uske vezanosti za izraz. Meni je materijal polazište i uvek me provocira da bih izrazio ideju, jer ne može čovek biti kreativan ako prvo nema misao koja stvara tu paučinu gde će se naći ili desiti neki momenti koji će biti zabeleženi. Tako da je po meni možda i nebitno da li je primarna ili prisutna ova ili ona boja, one imaju jednaku ulogu u mom životu, neke više volim neke manje, ali to je privatna stvar. Tako da ne bi ona previše ni pozitivno ni negativno oslikavala moj rad ili sam umetnički pristup. To i nije toliko važno. Ali lepo je ako ljudi tako primećuju, jer meni je cilj da svako nađe priču vezanu za ovaj rad. Koristio samo recimo običnu kesu, ona ima svoju ulogu da bude kesa, a ja sam tu prepoznao svakodnevni materijal koji koristimo i hteo sam tom materijalu da dam poštovanje, da dobije svoj smisao kroz moj rad.

M. H.