Matej Knežević iz Sportsko penjačkog kluba „Stari grad” jedan je od najuspešnijih članova kluba koji se sa skoro svakog takmičenja vrati sa medaljom. Iako ne toliko popularan sport, uvek je atraktivan i sa zanimljivim i neizvesnim takmičenjima bilo je da je na veštačkoj ili prirodnoj steni. Ovaj jedanaestogodišnjak, učenik petog razreda OŠ „Stari grad” za četiri godine bavljenja sportskim penjanjem osvojio je devet medalja, stekao značajno iskustvo, naučio razne tehnike zahvata i još mnogo toga.
Penjanje na veštačkoj steni isprobao je sasvim slučajno, a osećaj koji je osetio tada privukao ga je i sa sedam godina je počeo da trenira penjanje u Sportsko penjačkom klubu „Stari grad” kod Aleksandra Đorđevića.
— Učestvujući sa folklorom na jednoj manifestaciji, videli smo veštačku stenu i tu sam prvi put isprobao penjanje. A zatim sam nastavio u Užicu da treniram. Sa sedam godina sam počeo da treniram u klubu sa sestrom, a početno rekreativno bavljenje smo ubrzo zamenili ozbiljnijim radom. Trener i otac su uvideli da meni i sestri ide dobro u ovom sportu, da posedujemo talenat i uz jače treninge, više rada, krenuli smo na i takmičenja. Uz sve to došli su i dobri rezultati i medalje—priča Matej.
Dva, tri kola pre kraja prvenstva Srbije, Matej je prvi u kategoriji D10. Uz nekoliko dobrih rezultata do kraja šampionata mogao bi se radovati tituli.
—Do sada sam osvojio devet medalja, od toga dve zlatne, četiri bronzane i tri srebrne. Posebno pamtim takmičenje iz Novog Sada gde sam osvojio prvo mesto. Tu je bio jedan smer koji niko u mojoj kategoriji nije mogao da popne, jer je hvatište bilo visoko. Pet minuta pre kraja tata me je odveo na taj smer i rekao mi je da skočim na hvatište, što nije nimalo lako. Svi koji su završili svoje smerove su došli da gledaju mene. Prvi put sam promašio hvatište, a zatim sam odradio ponovo, skočio i uspeo. Zaista sam bio presrećan što sam uspeo i što sam osvojio medalju.
Prvo penjanje još uvek pamti. Pratio ga je ogroman strah i mnogo grešaka.
—Kad sam se prvi put penjao bio sam mnogo uplašen, trener nas je bukvalno držao dok ne izađemo, držao sam uže i radio sve ono što ne treba. I danas ima dosta straha zbog vođenja, ali zahvaljujući velikom radu to se smanjuje i postajem sve bolji.
Matej Knežević sa trenerom Aleksandrom Đorđevićem
Matej objašnjava da je u svom sportu potrebno mnogo treniranja, snage, razmišljanja i da je zagrevanje jedan od najtežih i najvažnijih delova. Nada se da će se njegov trud i rad isplatiti i da će u budućnosti postići rezulate koje ostvaruje njegov idol Staša Gejo iz Niša, prvakinja sveta u bolderingu.
—Imao sam priliku da Stašu gledam na takmičenjima i zaista mi je bilo drago što mogu da posmatram kako penje, koje poteze izvodi. Ona je zaista sjajna i poseduje odličnu tehniku i sve što je potrebno u ovom sportu.
Do sada se dva puta penjao na prirodnoj steni koja je, kako kaže, konkretnija i teža, dok je penjenje na veštačkoj steni sigurnije.
—U ovom sportu najviše mi se sviđa društvo, ta naša druženja na takmičenjima gde dolazi dosta dece iz ostalih gradova Srbije, ali i iz inostranstva. Takođe uspesi koji su počeli da dolaze bili su jedan od razloga što sam nastavio još jače da treniram. Tu je i moja starija sestra Anastasija koja se bavi penjanjem, tako da jedno drugom pomažemo i bodrimo se na takmičenjima.
M. H.
