Prilikom određivanja i odabira životnog prostora najbitnije nam je koliko svetlosti ima u njemu i kakav je raspored prozora. Živeći u polutami i mraku, slabovida i slepa lica nalaze drugačije izvore i kvalitete svetlosti. Tako je Budimka Tošić napisala zbirku pesama „Sunce na prozoru” čija je promocija održana u sredu, 25. septembra u čitalištu Narodne biblioteke Užice, u organizaciji Međuopštinskog saveza slepih i slabovidih i književnog časopisa „Svitak” koji je i izdavač ove zbirke.
Budimka Tošić, rođena u Šljivovici, prevremeno penzinisana vaspitačica, pesnik, svoje prve radove objavila je 2004. godine u pesničkom Zborniku slepih autora „Pesme su naša krila”, a prva samostalna zbirka pesama „U kolevci mekih trava” osvetlila je polutamu njenog života 2006. godine. Radovi su joj zastupljeni u više od 30 zbornika, a dobitnik je mnogobrojnih nagrada. Ova skromna i životnom radošću obasjana pesnikinja, zahvalila se svima koji su prisutni i onima koji su pomogli štampanje knjige, ceo prihod od prodaje knjige po ceni od 250 dinara donira Međuopštinskoj organizaciji slepih i slabovidih koja proslavlja svoj dan u subotu, 28. septembra i istakla da je ova promocija u sklopu same proslave njihovog Udruženja.
Dragiša Stanojčić, direktor Narodne biblioteke, kome je mikrofon na proslavi bio suvišan jer je „nedavno došao iz učionica u kojima je naučio da galami”,ovom prilikom je rekao:
—Svi smo mi ovde došli iz raznih razloga, neko da čuje poeziju, neko iz Udruženja slepih i slabovidih, neko iz familijarnih razloga, i svi smo sa sobom doneli neke probleme, neko čir, neko besparicu, neko brigu oko isključenja struje koju nije platio, male muke koje uvek idu sa nama. Rekao bih da od Budimke Tošić, Dragana Kuruzlije i njima sličnih treba učiti kako se život voli. Mislimo da su problemi koje nosimo najveći, da samo nas pritiskaju sve muke ovog sveta. Budimka u jednoj pesmi kaže:
Ej, vi, gore, što krojite kapu,
Prekrajate granice i mapu,
Zažmurite da bi progledali,
Drugačije bi na svet gledali.
Ovo se odnosi na sve nas, zažmurite pa probajte da idete kao što oni idu. Zar treba da čovek padne da bi video šta je pad, da ogladni da bi shvatio šta je prava glad, da ožedni da zna da ceni vodu…
Na promociji, uz učenike, članove Dramske sekcije Medicinske škole, muzičku pratnju članova Udruženja slepih i slabovidih, Ivanu Savić koja je pevala tradicionalne srpske pesme, prisutnima se obratio i Milijan Despotović, recezent knjige i urednik književnog časopisa „Svitak” iz Požege koji je analizirao pesnički izraz i istakao bogatstvo i šarolikost narodnog jezičkog iskaza.
Budimka Tošić
Nakon promocije, u razgovoru Budimka Tošić je na pitanje o oslanjanju na tradiciju i tipičan zlatiborski duh koji je očigledan i dominantan u pesničkom kazivanju, rekla:
—Sa četrnaest godina sam otišla iz Šljivovice, kao devojčurak, ali sam ceo život nosila u sebi miris zlatiborskih livada. Iako sam veći deo života provela u Užicu i sad tu živim, ipak je moja duša u mojim korenima. I prethodna zbirka pesama po tom jeziku, načinu na kome se obraćam čitaocu i sebi samoj, prepoznatljiva po istom tom dahu Zlatibora, njegovim zvucima, mirisima, bojama.
Za onog ko večeras nije kupio knjigu, a namerava da ujedno bude i čitalac i dobrotvor s obzirom na namenu novca od prodaje, šta će sve naći u njoj?
—Knjiga ima sedam tematskih celina. Kad pišem teme nisu određene unapred, sam čin stvaranja pesme dešava se u momentu, najčešće noću kada se smire emocije od tog dana. Pošto sve teže pišem, u momentu kada stihovi naviru, govorim u diktafon, jer se plašim da ću taj inspirativni trenutak zaboraviti. Tako je nastao jedan šareniš od izvorne satire, dečijih pesama, pomena prijateljima i pesnicima koji nisu više među nama, a poseban deo, koji odskače od celine je nekoliko pesama posvećenih Šljivovici. „Rakijada”, manifestacija koja se održava kod nas je moju pesmu uzela kao svoju zvaničnu himnu, a sama ova pesma kao i nekoliko sličnih nastale su slušajući narodne zdravičare, čauše i izvorne pevačke grupe, tako da su i ove pesme napisane u nekom pevljivom stilu, u nekom smislu i namenski.
Imate i nekoliko pesama u kojima kritikujete visoke društvene klase i njihov način razmišljanja
—Nisam nikad bila pripadnik tog visokog društva, potekla sam u običnoj sredini, među tim običnim ljudima i radim i živim. Ove pesme su tipičan erski humor, ona naša erska žaoka koja samo naizgled izgleda bezbolno. Naš čovek humor koristi kao jedan odbrambeni mehanizam od svih problema koje život nosi, mi se tim humorom i snažimo kad naiđu problemi. A time redefinišemo i staru izreku u jednu novu–„nismo jači, ali nećemo ni da se pridružimo”. Kad padne onaj ko je jako visoko to je zemljotres, a mi koji nemamo, kad padnemo, samo ustanemo, nasmejemo se, otresemo prašinu i idemo dalje.
Uz Budimkine stihove, vedar i živopisan duh, mi koji vidimo stvari koje ova pesnikinja i slepi i slabovidi samo naziru ili samo stvaraju predstave o njima, razmislimo koliko radosti i bogatstva ima u samo jednom pogledu s prozora.
Milunka Nikolić
