Zanimljivosti

Đurđic: Istorija i značaj praznika prenosa moštiju svetog Georgija

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava jedan od najvažnijih praznika posvećenih svetom Georgiju – Đurđic, koji se slavi u znak sećanja na prenos moštiju ovog velikomučenika u novi hram. Prema statistikama, sveti Georgije spada među najpopularnije svetitelje u pravoslavnom svetu, sa preko 15 miliona vernika koji ga poštuju širom sveta.

Đurđic: Dvostruko proslavljanje svetog Georgija

Sveti Georgije ili kako ga u narodu zovu Đorđe/Đurađ, pravoslavni Srbi slave dva puta godišnje, što ga čini jednim od retkih svetitelja sa dvostrukim proslavljanjem. Đurđevdan se slavi u proleće, na dan njegovog stradanja u vreme rimskog cara Dioklecijana 23. aprila po starojulijanskom, odnosno 6. maja po gregorijanskom kalendaru. Na današnji dan slavi se Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku.

Ova dvostruka proslava ima duboku simboliku – prvi praznik obeležava njegovu fizičku smrt i stradanje za veru, dok drugi predstavlja duhovno oživljavanje i večnost njegovog zastupništva. Istorijski podaci pokazuju da se kult svetog Georgija razvijao kroz vekove, prolazeći kroz različite faze prihvatanja i širenja.

Đurđic: Ikonografska razlika između Đurđevdana i Đurđica

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama postoji jasna razlika u prikazivanju svetog Georgija na ova dva praznika. Na Đurđevdan, sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ova ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan i predstavlja pobedu hrišćanstva nad paganstvom.

Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci. U srednjovekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere. Ova ikonografska razlika govori o različitim aspektima njegovog svetiteljstva.

Đurđic: Istorijski kontekst i život svetog Georgija

Sveti Georgije rođen je u maloj Aziji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici, ali je kao dete ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu. Kada je odrastao, car Dioklecijan ga je postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu. Za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, što je predstavljalo ključni trenutak u životu ovog svetitelja.

Đorđe je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin. Zbog toga je car naredio da Đorđa stave na muke – osudio ga je na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja. Ovaj deo njegovog života predstavlja primer nepokolebljive vere i posvećenosti hrišćanskim vrednostima.

Đurđic: Čudo u hramu i preobraćenje carice Aleksandre

Car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Iako je okupljen svet očekivao da će se Đorđe odreći Hrišćanstva, on je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Ovo čudo imalo je dalekosežne posledice.

Videvši to, Dioklecijanova žena Aleksandra je viknula: „I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.” Car je zbog toga naredio da se Đorđu i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom 303. godine. Predanje Crkve kaže međutim da „to nije kraj njegovim javljanjima i čudima”.

Đurđic: Prenos moštiju i obnova hrama

Veruje se da je u noći uoči stradanja, sveti Georgije video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti Georgije je to snoviđenje ispričao svom sluzi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke. Ova poslednja želja predstavlja njegovu vezu sa zemljom njegovih predaka.

U vreme cara Konstantina hrišćani su u Lidi u Palestini sazidali hram sv. Georgija. Prilikom osvećenja hrama prenesene su i mošti svetitelja, nakon čega su se tu, po predanju, dogodila „bezbrojna čudesa”. Sam taj hram je dva puta rušen, ali i obnovljen, što govori o upornosti verovanja u ovog svetitelja.

Narodni običaji i verovanja

Dani od Đurđica do Svetoga Mrate nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. U vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne radu ručne radove. Ovi običaji imaju duboke korene u narodnoj tradiciji i verovanjima.

U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo, ćuteći u ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad crni petao. Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova. Ovi rituali predstavljaju jedinstvenu mešavinu hrišćanskih i prastarih verovanja.

Širenje kulta svetog Georgija

Kult svetog Đorđa prihvatili su najpre viši slojevi srednjovekovnog društva. Za svog zaštitnika uzimali su ga viteški redovi i neki gradovi, da bi se brzo proširio i u narodu i postao rasprostranjen u celoj Evropi. Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, koje su ljudi u nevolji prizivali.

Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan. Ovaj aspekt njegovog zastupništva čini ga posebno bliskim običnom narodu.

Savremeno proslavljanje Đurđica

Sam Đurđic nema posebne običaje i u Srbiji se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave. Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica mesi slavski kolač, koji seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom (ili to radi domaćin kod kuće). Za slavu se pali slavska sveća, koja treba da gori celog slavskog dana.

Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da „dvori” slavu. Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora, što govori o njegovoj širokoj rasprostranjenosti.

Liturgijski i kalendarski aspekti

Nepokretni je praznik – ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna hrana. Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje svetog Đorđa. Ovaj praznik predstavlja važan deo crkvenog kalendara i duhovnog života pravoslavnih vernika.

Istorija svetog Georgija i njegovog proslavljanja kroz vekove predstavlja živu svezu između drevne hrišćanske tradicije i savremenog verskog života. Njegova priča o nepokolebljivoj veri i žrtvi za hrišćanske ideale nastavlja da inspiriše generacije vernika, čineći Đurđic značajnim duhovnim događajem u pravoslavnom kalendaru. Duboka simbolika njegovog života i stradanja ostaje relevantna i u savremenom vremenu, pružajući uzor vernosti i posvećenosti visokim moralnim principima u srpskoj pravoslavnoj tradiciji.