Bezbednost hrane u Srbiji: Da li oštrije kazne mogu da zaštite potrošače od nelegalnog mesa?

Bezbednost hrane u Srbiji: Da li oštrije kazne mogu da zaštite potrošače od nelegalnog mesa?

Scena je isuviše poznata: vanredna inspekcijska kontrola, mesara u Somboru, i zaplenjeno oko osam tona mesa bez ikakve dokumentacije. Ovaj incident, koji je javnost pogledala kroz medijske izveštaje, nije izolovan slučaj, već simptom dubljeg sistemskog problema u lancu snabdevanja hranom u Srbiji. Kada se na rafovima prodavnica nađe više od 400 kilograma mesa bez žiga, deklaracije ili dokaza o poreklu, to nije samo prekršaj – to je direktna pretnja po javno zdravlje. Ova situacija ponovo postavlja neizbežno pitanje: šta zaista jedemo i koliko je naš sistem kontrole efikasan u zaštiti potrošača od ozbiljnih rizika?

Raspad sistema sledivosti: Od farme do trpeze

Osnova bezbednosti svakog prehrambenog proizvoda, a naročito mesa, jeste princip sledivosti. To je sposobnost da se prati svaki korak u lancu, od uzgoja životinje, preko klanje, prerade, do plasmana na policu. Kako ističe profesor Cvijan Mekić sa Poljoprivrednog fakulteta, upravo se ovaj lanac u slučaju nelegalnog mesa prekida. Meso bez dokumenata predstavlja “crnu kutiju”: nemoguće je utvrditi odakle je poreklom, u kojoj klanji je obrađeno, kako je životinja hranjena, da li je prošlo neophodne veterinarske preglede i pod kojim uslovima je skladišteno. Ovaj nedostatak informacija nije administrativni propust – on otvara mogućnost za ozbiljne zdravstvene probleme, uključujući zaraze bakterijama poput Salmonele ili Listerije, kao i rizik od ostataka zabranjenih supstanci ili lekova u mesu. Potrošač kupuje proizvod čiju istoriju niko ne može da garantuje.

Uvoz kao kritična tačka: Gde se gubi kontrola?

Jedan od ključnih problema na koje upućuju stručnjaci je sistem uvoza mesa. Kako navodi profesor Mekić, postoji zabrinjavajuća praksa gde uvozne dozvole dobijaju trgovci, a ne isključivo registrovani prerađivači ili klanice koje imaju kapacitete za pravilan prihvat i obradu. Ovo stvara neprovidan sistem u kome državni organi nemaju jasnu sliku o tome za koga se meso uvozi i gde tačno završava. Da li ide u prerađivački pogon koji ispunjava zdravstvene standarde ili se direktno usmerava na police manjih mesara? Ovaj nedostatak transparentnosti omogućava da se na tržište ubace velike količine robe nepoznatog kvaliteta. Država, na neki način, gubi nit od samog početka, što otežava kasniji nadzor i ostavlja prostor za zloupotrebe.

Inspekcijski nadzor: Reaktivan ili proaktivan pristup?

Trenutni sistem inspekcijskog nadzora često funkcioniše na reaktivnoj osnovi – interveniše se nakon što se problem otkrije, bilo prijavom, bilo slučajno. Međutim, kako ističe Zoran Nikolić iz Sistematske kontrole, ključ efikasnosti leži u nenajavljenim, iznenadnim kontrolama. Takve akcije onemogućavaju pripremu i prikrivanje neregularnosti, pružajući realniju sliku o stanju na terenu. Nakon incidenta u Somboru, najavljeno je pojačanje nadzora, što je pozitivan korak, ali dugoročno rešenje zahteva kontinuiran, sistemski pristup, a ne samo povremene kampanje. Inspektori moraju imati adekvatne resurse, podršku i ovlašćenja da redovno i nepredvidivo proveravaju sve tačke u lancu, od skladišta i klanica do prodavnica.

Kaznena politika: Da li su novčane kazne dovoljne?

Trenutni propisni okvir predviđa kazne za prodavce koji krše propise o bezbednosti hrane. Međutim, postoji ozbiljno pitanje da li su ove kazne dovoljno odvraćajuće i proporcionalne potencijalnoj šteti. Ako je profit od prodaje jeftinijeg, nelegalnog mesa znatno veći od iznosa moguće kazne, pojedinac ili firma može to da shvati kao prihvatljiv rizik. Stručnjaci se zato zalažu za oštriju kaznenu politiku. Ova politika bi mogla da uključuje ne samo znatno veće novčane kazne, već i obavezno povlačenje svih proizvoda, privremeno ili trajno zatvaranje objekata koji teško krše propise, pa čak i krivične odgovornosti za slučajeve gde je dokazano svesno ugrožavanje zdravlja potrošača. Cilj nije samo kažnjavanje, već stvaranje takvog okruženja gde se kršenje pravila ne isplati.

Odgovornost prerađivača i poštovanje propisa

U ovoj složenoj slici, važno je istaći i one koji posluju po pravilima. Kako navodi Marko Tošović iz Kotlenika Kraljevo, redovni proizvođači i prerađivači imaju uspostavljen jasan i dokumentovan lanac snabdevanja. Svaka životinja ima ušnu marku, transportno uverenje i pasoš, što garantuje poreklo i zdravstveno stanje. Ovakva praksa ne samo što osigurava bezbednost proizvoda, već gradi i dugoročni ugled i poverenje kod potrošača. Za državu je ključno da takve subjekte podrži i da im stvori uslove da budu konkurentni na tržištu, čime se indirektno pritiska neregularne igrače. Jasni i fer uslovi za sve učesnike na tržištu su preduslov za ozdravljenje celog sektora.

Uloga i svest potrošača

Iako je primarna odgovornost na institucijama, potrošači imaju značajnu ulogu. Kupovina u registrovanim objektima, traženje jasnih oznaka na proizvodu (žig, rok trajanja, podaci o proizvođaču) i oprez prema suviše niskim cenama su osnove odgovorne potrošačke odluke. Međutim, kao što ističe Zoran Nikolić, čak i kupovina u registrovanim objektima nije apsolutna garancija, što je pokazao slučaj u Somboru. Stoga, potrošačka svest mora biti praćena i zahtevima za većom transparentnošću. Potrošači imaju pravo da pitaju o poreklu proizvoda i da zahtevaju od prodavaca da budu otvoreniji u vezi sa svojim dobavljačima.

Put kanapred: Integracija tehnologije i sistema

Dugoročno rešenje za jačanje bezbednosti hrane leži u sistemskoj reformi i implementaciji modernih tehnologija. Jedan od ključnih koraka je digitalizacija celog lanca snabdevanja mesom. Uvođenje centralnog elektronskog sistema za praćenje, gde bi se evidentirao svaki korak – od uvoza ili domaćeg uzgoja, preko klanje, prerade, do prodaje – stvorilo bi neprobojni sistem sledivosti. Svaka sečiva ili pakovanje moglo bi imati jedinstveni kod (QR kod, RFID oznaku) koji bi potrošač ili inspektor mogao da skenira i odmah vide kompletnu istoriju proizvoda. Takvi sistemi već se uspešno primenjuju u zemljama EU, značajno smanjujući prostor za falsifikovanje dokumenata i ubacivanje nelegalne robe u promet. Ova investicija u tehnologiju i infrastrukturu bila bi korak ka trajnom rešavanju problema, a ne samo njegovog povremenog lečenja simptoma.