Deponija Duboko
U februaru 2026. godine, laboratorijske analize vode iz Turskog potoka pokazale su da su koncentracije teških metala i drugih štetnih materija veće i do 300 puta u odnosu na stanje pre početka rada kontroverzne deponije Duboko. Ovaj podatak, koji je javnosti prezentovalo Udruženje građana „Da (Ne) Dišemo Duboko”, predstavlja samo vrh ledenog brda sistemskih propusta i ekološke neodgovornosti koji godinama traje u Lužničkoj dolini. Iako institucije i lokalna vlast imaju sve dokaze u rukama, stanje se konstantno pogoršava, a građani su ostavljeni da sami brane svoje zdravstveno pravo na čisti vazduh i vodu.
Deponija Duboko: Od lokalnog rešenja do regionalne pretnje
Deponija Duboko, smeštena u neposrednoj blizini Užica, prvobitno je zamišljena kao rešenje za odlaganje komunalnog otpada. Međutim, brzo je prerasla u kompleksan ekološki problem, naročito nakon što je počela da prima i opasne otpadne materije iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Ključni problem leži u nepotpunoj ili nepostojećoj infrastrukturi za prečišćavanje, kao i u sistemskom zanemarivanju inspekcijskih rešenja i upozorenja. Turski potok, koji protiče pored deponije, postao je glavni nosilac zagađenja u celoj dolini, a njegove vode se direktno slivaju u reku Lužnicu, čime se ekološki rizik prenosi na znatno šire područje.
Udruženje građana „Da (Ne) Dišemo Duboko” formirano je upravo kao odgovor na ovu sistemsku krizu. Njihov rad se ne zasniva na emocijama, već na naučno proverljivim podacima. Oni su, sopstvenim sredstvima, finansirali nezavisne analize vode koje je izvršila atestirana laboratorija Anahem iz Beograda. Ove analize predstavljaju neosporni dokazni materijal koji pokazuje dramatičan kontrast: Turski potok je, pre uticaja deponije Duboko, bio voda prve ili druge kategorije kvaliteta – praktično čista. Danas, svako merenje ga svrstava u najnižu, petu kategoriju, sa tendencijom daljeg pogoršanja.
Podaci koji ne lažu: Merenja i kategorije zagađenja
Prema važećoj zakonodavnoj regulativi, kvalitet površinskih voda se kategoriše od I (vrlo dobar) do V (veoma loša) kvalitet. Podaci koje je prikupilo Udruženje pokazuju da Turski potok, na svim mernim lokacijama nakon deponije, konstantno zauzima V kategoriju. Još alarmantniji podatak jeste razlika u koncentracijama pojedinih parametara. Na primer, vrednosti amonijaka, nitrata, fosfata i teških metala poput olova i arsena su 50 do 300 puta veće od referentnih vrednosti izmerenih pre uticaja deponije.
Gradski zavod za javno zdravlje u Užicu takođe vrši redovna merenja, ali je, kako ističe predsednik Skupštine Udruženja Dragan Grujičić, naručilac ovih analiza upravo deponija Duboko. Ovo stvara sukob interesa, a samim tim i sumnju u objektivnost izbora mernih lokacija. Uzorci se često uzimaju na mestima koja ne reprezentuju najgore tačke zagađenja, što rezultira nepotpunom, a ponekad i obmanjujućom slikom stvarnog stanje na terenu.
| Parametar | Stanje pre deponije (kat. I-II) | Trenutno stanje (kat. V) | Povećanje |
|---|---|---|---|
| Amonijak (NH₄) | 0.1 – 0.3 mg/l | 15 – 25 mg/l | do 250 puta |
| Nitrati (NO₃) | 2 – 5 mg/l | 100 – 150 mg/l | do 75 puta |
| Fosfati (PO₄) | 0.05 – 0.1 mg/l | 5 – 8 mg/l | do 160 puta |
| Arsen (As) | < 0.01 mg/l | 0.5 – 1.2 mg/l | do 120 puta |
| Olovo (Pb) | < 0.005 mg/l | 0.1 – 0.3 mg/l | do 60 puta |
Januarski akcident: Nova katastrofa na već zagađenom terenu
Dana 16. januara 2026. godine dogodio se incident koji je predstavljao direktnu posledicu godinašnjeg zanemarivanja. Iz lagune za nepročišćene otpadne vode na deponiji Duboko, usled navodne greške ili namernog čina, ispuštena je ogromna količina neobrađenog otpada direktno u Turski potok. Nezavisne analize, koje je po nalogu Osnovnog javnog tužilaštva u Užicu izvršila Agencija za zaštitu životne sredine, potvrdile su da je tog dana došlo do enormnog zagađenja.
Svi ključni parametri kvaliteta vode bili su tri puta viši čak i od graničnih vrednosti za najgoru, petu kategoriju. Ovaj događaj nije bio izolovan slučaj, već logičan ishod nepotpune i neodržive prakse skladištenja opasnih materija na deponiji Duboko. Rukovodstvo deponije je nakon toga izjavilo da je laguna remontovana, međutim, stručnjaci i aktivisti ističu da se radilo o površnom zakrpavanju, bez rešenja korena problema. Grad Užice je, ironično, upravo zbog lošeg kvaliteta vode u Turskom potoku, dostavio Udruženju rešenje kojim se obustavlja postupak otvaranja nove pretovarne stanice, dok je proces rekultivacije same deponije i dalje u zastoju.
Upravljački haos: Nesposobnost i ignorisanje inspekcijskih rešenja
Jedan od centralnih problema deponije Duboko je njeno rukovodstvo. Na čelu deponije se nalazi v.d. direktor Milan Nenadić, čija je prošlost u JKP „Zelen” u Arilju obeležena finansijskim gubicima i dugovima. Nenadić, prema iskazima Udruženja, sistematski ignoriše rešenja inspekcijskih organa. Građevinska, ekološka i vodna inspekcija donele su rešenja o zabrani skladištenja otrovnih materija i otpada na deponiji, ali se ova rešenja ne sprovode.
„Oni ta rešenja donesu, uruče ih deponiji, a deponija nastavlja da radi po starom”, konstatuje Dragan Grujičić. Ovaj otpor prema zakonskim naredbama stvara klimu beznađa i nepoverenja građana prema institucijama. Predsednik Udruženja Jovan Topalović navodi i zabrinjavajuće podatke o aktivnostima na deponiji tokom državnih praznika, kada su, van svake kontrole, kopane rupe i izvlačena voda, verovatno u pokušaju da se prikrije stvarno stanje i posledice obilnih padavina.
Pravna borba: Krivične prijave koje zaluđuju u institucijama
Udruženje građana „Da (Ne) Dišemo Duboko” pokrenulo je niz pravnih postupaka u nadi da će institucije konačno preuzeti odgovornost. Do sada su podnete četiri krivične prijave protiv različitih funkcionera i odgovornih lica. Međutim, odziv pravosudnog sistema je, nažalost, bio više nego skroman. Od četiri prijave, tri su odbačene, a jedna, koja se odnosi na požar na deponiji iz 2024. godine, i dalje čeka na podizanje optužnice posle više od godinu i po dana.
Advokat Udruženja, Ivan Vračević, detaljno je opisao status ovih predmeta. Prijava z
