U prepunom amfiteatru Učiteljskog fakulteta sinoć je održana svečana akademija pod nazivom „Blaga i istinita reč” povodom 90. rođendana Vladete Jerotića.
Otac Milić Dragović, protojerej otvorio je svečanu akademiju prisećajući se svojih studentskih dana i predmeta Pastirske psihologije i medicine koju je Jerotić predavao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, za koji je istakao da je to važan predmet u odrastanju za svakog mladog čovek koji se sprema da postane sveštenik.
On je u svom govoru rekao da je to veče gde se zajedno sa akademikom Jerotićem zahvaljujemo Bogu da mu je podario 90 godina sjajnog života, da je profesor jak i duhovno i telesno i da svoju mudrost sa ljubavlju deli sa nama i u rečima i u pisanim delima i da prohodi ovu zemlju našu, zemlju božiju, od Norveške, preko Australije, kojekuda profesor sve nije bio i govorio.
Protojerej Dragović je rekao da mu se prilikom izbora naslova programa učinilo da ima smisla da ovo veče nosi naziv Blaga i istinita reč.
—U tom rasponu između blagosti istine leži sva ta vrednost reči koje smo imali prilike da pročitamo ili čujemo od našeg dragog profesora Jerotića.
Obraćajući se prisutnima profesor Jerotić je rekao da su sve te reči posvećene njemu preterane, jer treba hvaliti decu, kažu do pete godine, još malo u adolescetnom dobu, a posle ne. Između sedam hrišćanskih grehova gordost i zavist spadaju u vrhove i to su po njemu blizanci, kad je neko gord on je i zavidljiv.
—Pitao sam nekoliko episkopa koje volim i cenim za gordost i zavist i oni tako misle da je to podjednako, ali jedan kaže, da misli, da je gora zavist od gordosti. To sam i ja pomišljao, ali mi je bila potvrda nekoga koga volim ili cenim. Gordost se kojekako da i ispraviti, a zavist nikad. Kao hrišćani mi treba da se kajemo i pokajemo, to nije isto, možete se celog života kajati, prvo zato što nećete da oprostite samom sebi, Bog vam je oprostio davno, ali vi sebi ne opraštate to vam govorim kao psihoterapeut. Dakle ne oprašta sebi i ostaje i dalje u kajanju.
On je takođe objasnio razliku između razuma i uma, koja postoji u svim evropskim jezicima, pa i u srpskom.
—Ako smo samo razumni, najčešće smo materijalisti, pozitivisti i ateisti. Zašto? Zato što se oslanjamo na čula. Koliko puta sam u svom životu slušao i od seljaka prostog i od visoko školovanog čoveka, pa gde ti je Bog? Mislim da je to pitanje toliko ružno. Samo što vidim, ljudi dragi, što čujem, što opipam, pa je li to negde ima neke logike? Dabome da ima. Pa to je razum.
Govoreći o tome kako ni američki psihijatri ne znaju da definišu više šta je normalno, a da od tri kategorije normalno, abnormalno i patološko, svi znamo i kad nismo psiholozi, šta je patološko, ali da je normalno mnogo teže odrediti. I dodao je:
—Normalno je valjda biti hrišćanin i imati veru, veru koja jača, koja se usavršava. Ne možete nenegovati veru—rekao je Jerotić.
Za svoje godine Jerotić je rekao da nije sanjao da će ih doživeti.
—Kad me pitaju kako sam doživeo ove godine, svima kažem isto: Božija milost, genetika i lični trud, to vam je dragi moji.
Profesor Jerotić je sinoć govorio o dobrom vaspitanju koje bi trebalo da ima umerene roditelje, o odlasku mladih iz zemlje i da bi pravoslavlje, ljubav prema zemlji i roditeljima trebalo da bude to zbog čega će se vratiti, o ljubavi, razlikama između uma i razuma, mogli smo čuti o pravoslavnim crkvama koje nastaju po Evropi, o prelasku evropljana u pravoslavlje, ali i o snovima i kako iz njih možemo saznati ono što o sebi ne znamo, ali i nešto novo saznati o Dositeju Obradoviću.
U umetničkom programu su učestvovali hor Učiteljskog fakulteta kojim diriguje Danijela Sudžilovski, Jovana Vukotić koja je govorila besedu Srna u izgubljenom raju Ave Justina Popovića i violinistkinja Sara Matović u klavirskoj pratnji Anđelije Đoković. Svečanu akademiju je organizovala crkva Svetog Marka u Užicu, program je osmislila Valentina Zlatanović-Marković, a izuzetnu podršku u tehničkoj organizaciji pružili su Radenko Radojičić, Biljana Nikolić i Gordana Rogić.
M. H.
