Izložba „Savremena arhitektura Srbije 1968.” koja se organizuje u sklopu Dana moderne arhitekture,Užice 2014. otvorena je u utorak, 8. aprila u Narodnom pozorištu.
Govoreći na otvaranju ove izložbe, dr Duško Kuzović dipl. ing. arh. je rekao:
— U okviru Dana moderne arhitekture koji se ove godine prvi put organizuju u Užicu, pred vama je peta po redu izložba u ovom ciklusu koji se završava krajem maja. Ova izložba je napravljena davne 1968. na osnovu izbora arhitekte Mihajla Mitrovića čiju smo izložbu nedavno imali prilike da vidimo u Narodnom muzeju. Ova izložba predstavlja pregled arhitekture koja je nastala u periodu 1945.–1968., nakon drugog svetskog rata i dubokih promena koje je naša država preživela u pogledu društvenog uređenja. To pokazuje da je moguće, iz jedne razorene zemlje, iz ničega, doći do najpoznatijih galerija svetskih metropola, doći do priznanja svoje kulturne politike i doći do priznanja za svoj rad, ne samo u svojoj zemlji nego i u svetu. Primeri koji su pred vama, sastavni su deo udžbenika savremene arhitekture Evrope, Severne Amerike i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.
U svom govoru, Kuzović se osvrnuo i na arhitektonski značaj Trga partizana u našem gradu:
—Trg partizana je reprezentativni i ključni deo ove manifestacije. Bilo je lako graditi veliku arhitekturu u Beogradu, ali je s jednom takvom idejom bilo teško prodreti u provinciju, u provincijsko blato i provincijski duh, i u toj, 20. miliona velikoj zemlji našlo se jedno mesto–Užice, koje je otvorilo vrata novom načinu razmišljanja i novom duhu. Na taj način, Užice je uspelo da se upiše ne samo u svetske časopise nego i sve svetske kulturne rubrike.
Gost na otvaranju izložbe, arhitekta Branko Bojović, član Akademije arhitekture Srbije, u svom govoru osvrnuo se na početke i istorijski razvoj arhitekture, od stilova koji se vremenskom odrednicom uniformišu, preko razvoja arhitekture u svetu u eri industrijske revolucije pa do razvoja arhitekture u Srbiji od prvog svetskog rata pa do sada. Poseban značaj, kako ističe arhitekta Bojović, u razvoju arhitekture ima država:
—Ono čime jedna država treba da se bavi a što spada u opšti i javni interes je urbanizam i rurizam.Država mora da obezbedi kvalitet u onome što se masovno gradi, da obezbedi najkvalitetnije moguće stanovanje jer je to bitan uslov egzistencije naroda. Najvažnija industrija je proizvodnja ljudi a to se u našem primatu može proizvesti samo u stanu, a najveća industrija u svetu je kuvanje, kuhinja, što se takođe obavlja u stanu. Tu se uloga države ne može zaobići.
Osvrćući se i na neka od remek dela moredne arhitekture koja su nastala posle drugog svetskog rata a koja obuhvata ova izložba, Bojović je, upoređujući današnje vreme, kako ga je nazvao „vremenom vladavine diletantizma”, ukazao na tadašnje arhitektovnske primere u uslovima nedovoljno razvijenog građevinarstva, skromne građevinske operative, ali volje države da napravi arhitektonske unikate. Kao primer naveo je halu 1. Beogradskog sajma koja je završena 1957. i koja je tri godine bila među najblistavijim primerima u svetu:
—Ljuska Beogradskog sajma debela je 3, 5. cm. Kad bi ljuska od jajeta bila povećana na veličinu hale Beogradskog sajma bila bi debela 10. cm.
Ukazujući i na to da kultura gradnje ne zavisi od arhitekata nego od investitora koji su nosioci ekonomske moći, arhitekta Bojović je ukazao i na izuzetno tešku situaciju svoje struke u uslovima kada kultura postaje pastorče političke i ekonomske moći.
M.Nikolić
