Svake godine putujemo u Srbiju i tako smo prošle godini bili na Zlatiboru, reci Uvac, u Beogradu i Novom Sadu, a kada sam tražila galerije koje imaju konkurse naišla sam na Pirot i odmah se dogodila neka povezanost
Galerija „Čedomir Krstić” u Pirotu, izložbom slika Maje Vukine Bogović iz Hrvatske (koja je otvorena 19. jula i traje do 2. avgusta), nastavlja da gradi, ovog puta i obnavlja kulturne mostove sa umetnicima drugih zemalja i kultura. Posle gostovanja bugarskih i kineskih umetnika, ljubitelji likovne umetnosti u Pirotu u prilici su da se upoznaju sa slikarstvom Maje Vukine Bogović (1977), diplomiranog grafičara i bibliotekara iz Hrvatskog zagorja. Izložba u Pirotu je prva Majina izložba u Srbiji i ona je i povod našeg razgovora.
Prvi put izlažete svoja umetnička dela u Srbiji. Zašto ste se odlučili da konkurišete za izložbu baš u pirotskoj galeriji „Čedomir Krstić”?
Zato što sam želela da izlažem u Srbiji, ali ujedno i da vidim i upoznam neke delove Srbije koje još nisam imala prilike da vidim. Svake godine putujemo u Srbiju i tako smo prošle godini bili na Zlatiboru, reci Uvac, u Beogradu i Novom Sadu, a kada sam tražila galerije koje imaju konkurse naišla sam na Pirot i odmah se dogodila neka povezanost. Iskreno nisam baš gajila nadu, no imala sam veliku želju da izlažem u Pirotu. Još kada sam videla kako izgleda grad, Stara planina, galerija, muzej, ćilimi, hrana… ko bi odoleo?
Posle zatvaranja izložbe, sa porodicom ćete otići na Staru planinu. Da li da potražite nove pejzaže za svoje slike ili se za lepote Stare planine pročulo do vašeg lepog Zagorja zelenog?
Ja sam proučavala Staru planinu i ona me je oduševila. Videla sam da ima slapove i predivan pejzaž. Želela bih da je vidim i svaka takva prirodna lepota ostavlja definitivno trag na moje stvaralaštvo. Srećom učila sam ćirilicu, a moj suprug je takođe zna, jer mu je majka bila iz Jaska pored Rume, a decu smo počeli učiti da se lakše snalaze kada smo u Srbiji.
Na vašim slikama sve kipti od vitalizma i kondenzovane energije. U biku je snaga mužjaka da produži sebe kroz potomke, odbrani se od alfa napadača iz krda ili bilo kog napada na svoj život. Snaga je u pokretu, a linije veštog crtača ističu i snagu i vitalizma. Da li vaše slike prvo nastanu u boji u vama, a potom ih nacrtate da biste ih obojili, ili ih prvo nacrtate pa obojite?
Uglavnom bikovi su meni snaga. Borba je ono što je i mene u životu držalo i nosilo. Moje slike su uvek prvo crtež kojim sama sebi objašnjavam šta želim da prikažem, a kasnije krećem s nanošenjem lazurnih tonova, te ako slikam na platnu, sliku gradim pastama koje sama radim od kvarcnog peska, raznih materijala, papira i sl. kako bih dobila reljef. U taj reljefni deo intervenišem s drvenim štapićima i špahtlama kako bih dobila razne strukture kojima želim da naglasim pokret, mišiće, kretanje tela, nagib dela pejzaža ili šta već crtam ili slikam. Koristim i metalne folije kojima označavam igru svetlosti i na taj način pri kretanju ispred slike događaju se razne refleksije, nešto poput zamućenog ogledala. Kada se svi ti slojevi osuše krećem s crtanjem, najčešće tvrdim kredama kojima još više definišem nacrtano i na neki način stavljam okvire na plohe te time kroz kiparsko razmišljanje stvaram završni deo kombinovanjem i slaganjem ploha koje omeđuje crtež.
Rečju, linijama počinje, njima se i završava slika?
Linije su uvek prisutne zbog ljubavi prema crtežu i veštini crtanja. To je početak i kraj svega. Crtež.
Imate svoju kombinovanu likovnu tehniku, svoj likovni sinkretizam boje i linije, slike i crteža i to jednako prisutne u svakom tematskom ciklusu. I na slikama bika, akta i pejzaža. Otkud likovna himna baš biološkom vitalizmu i unutrašnjoj energiji?
Jednostavno sam izrazito energična osoba koja život živi punim plućima, jer ne znam drugačije. Moja duhovnost, potreba da svaki dan radim na sebi u svim elementima koje ste naveli je konstantan proces, kao i u stvaranju slika.
I kada su samo boje likovno sredstvo na slikama, naročito pejzaža, svejedno kontinentalnih ili morskih, onda vaši potezi slikarskim alatom, četkama, četkicama, perom – „crtaju”. Na čemu ste još zahvalni Zagorju, Sutli, Jadranskom moru?
Rođena sam blizu Kumrovca, mi smo ispod Klanjca, inače sam dete Sutle. Bitna mi je voda, more, reka, jezera. Bitno mi je i sve to zelenilo, okruženje. Pejzaži su za mene bili najteži motiv, jer u tom pejzažu svakodnevno živim i teško je bilo preneti tu emociju, prepoznati lepotu nečeg što je svakodnevica. Najteže mi je bilo doživeti maglu koja mi nije baš omiljena prirodna pojava, ali dosta česta u Zagorju. No prihvatila sam to kao izazov te sam ukomponovala maglu kao spajanje neba (vazduha) i zemlje, te vode. Taj deo slikan i greban stvarno prikazuje linije koje opet na kraju čine crtež, ali suptilan i više poput vela koji nežno obavija sve elemente. More je za mene najslobodniji element i motiv, voda, njen protok, neuhvatljivost i energija kretanja. More u svom plavetnilu, bljeskovima ribljeg kretanja i refleksijama sunca je najsavršenije stanje mira i spokoja. More slikam nanošenjem boje špahtlama, curenjem boje na platno i najčešće more slikam na podu gde mogu mokrom tehnikom dočarati to savršenstvo.
Zbog čega su slike ženskih aktova i portreta realističnije od slika pejzaža koji su na pojedinim slikama „pobegli” ili sažeti u potpunu apstrakciju? Da li zato što su kao „detalji” prirode bliži oku i misli i umetničkoj intuiciji, nego sama priroda kojoj oko i misao, a naročito ne intuicija, nisu dovoljni za spoznaju? Ili ste ogolili ženu da biste pokazali njenu snagu
Aktovi i portreti su realističniji jer fascinacija ljudskim telom, čitanjem stanja uma, telesne boli, sreće, te svakog trenutka koji proživljavamo, kod mene je zaustavljena u trenutku i odražava taj deo emocije. Portret i akt nije površni prikaz već opet energija koja uvek struji oko nas poput aure koju pokušavam videti i prikazati kroz linije i lazurnu boju. To preklapanje raznih likovnih elemenata na kraju čini celinu.
IZVOR: Politika
Za još vesti pratite ERO
