Poljoprivreda

Kriza u srpskom svinjarstvu: Uvoz mesa obara cene, proizvođači na rubu opstanka

Otkupna cena tovljenika pala je na rekordno niskih 180 do 190 dinara po kilogramu, što predstavlja katastrofalnu situaciju za domaće proizvođače svinja. Iako se na prvi pogled može činiti da je u pitanju obična tržišna fluktuacija, stvarnost je današnje stanje predstavlja sistemski problem koji ugrožava opstanak čitavog sektora srpskog svinjarstva. Profesor Poljoprivrednog fakulteta i akademik Cvijan Mekić u intervjuu za Radio-televiziju Srbije upozorava da je ova situacija posledica decenijske nebrige i nekontrolisanog uvoza mesa koji direktno obara cenu „žive vage“. Ovaj problem nije samo ekonomski već i strateški, jer ugrožava nacionalnu bezbednost hrane i dugoročni razvoj poljoprivrednog sektora.

Struktura tržišta svinjetine u Srbiji

Da bi se razumela potpuna dimenzija krize, neophodno je analizirati strukturu tržišta svinjetine u Srbiji. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, Srbija trenutno ima oko 100.000 priplodnih krmača, od kojih je 70.000 umatičenih, dok oko 3.000 godišnje završi na liniji klanja. Ovaj bilans, iako znatno smanjen u odnosu na prošle decenije, teoretski bi mogao da obezbedi dovoljan broj tovljenika za zadovoljenje domaćih potreba za svežim mesom. Međutim, realnost je da potrošnja svinjetine u Srbiji iznosi oko 25 kilograma po stanovniku godišnje, što je znatno niže od proseka Evropske unije. Ova razlika u potrošnji predstavlja ključni faktor u razumevanju tržišnih dinamika i potencijalnih rešenja za tekuću krizu.

Problemi uvozne politike i kontrole

Jedan od najvećih problema u tekućoj krizi je sistem izdavanja uvoznih dozvola i nedostatak efikasne kontrole. Prema izjavama akademika Mekića, Uprava za veterinu daje uvozne dozvole prvenstveno trgovcima i klaničnoj industriji, što dovodi do gubitka sledljivosti uvoznog mesa. Ovaj nedostatak transparentnosti omogućava da se zamrznuto meso, namenjeno prerađivačkoj industriji, završi u vitrinama kao „sveže“. Mekić naglašava da je sinoć dobio podatak da je jedan trgovac za jednu noć uvezao deset šlepera zamrznutog mesa, što predstavlja oko 250 tona. Ovakve količine direktno utiču na popunjavanje kapaciteta u klanicama i stvaraju pritisak na domaće proizvođače.

Stručnjaci sa Poljoprivrednog fakulteta ističu da propisi o sledljivosti prehrambenih proizvoda u Srbiji su precizni i jasni, ali da se u praksi često izigravaju. Nedostatak efikasne kontrole omogućava da se meso uvezeno za preradu preusmeri na tržište svežeg mesa, što predstavlja nepoštenu tržišnu konkurenciju i direktno šteti domaćim proizvođačima. Ovaj problem nije samo ekonomski već i zdravstvenog karaktera, jer zamrznuto meso namenjeno preradi ne mora da ispunjava iste zdravstvene standarde kao meso namenjeno za direktnu potrošnju.

Ekonomski aspekti krize u svinjarstvu

Ekonomski aspekti tekuće krize su kompleksni i zahtevaju detaljnu analizu. Troškovi proizvodnje svinjetine u Srbiji kreću se od 200 do 220 dinara po kilogramu žive vage, dok je trenutna otkupna cena samo 180 do 190 dinara. Ova razlika od 20 do 40 dinara po kilogramu predstavlja direktan gubitak za proizvođače, što ih stavlja u nemogućnost da pokriju osnovne troškove proizvodnje. Za proizvođače koji imaju stotine ili hiljade tovljenika, ova situacija predstavlja ekonomski kolaps koji ih prisiljava na gašenje proizvodnje.

Prema analizi ekonomskih stručnjaka, ova kriza ima dalekosežne posledice po celokupni poljoprivredni sektor. Gašenje svinjarskih farmi dovodi do gubitka radnih mesta, smanjenja poreskih prihoda lokalnih zajednica i depopulacije ruralnih područja. Dugoročno, ova situacija može dovesti do gubitka znanja i veština u svinjarskoj proizvodnji, što će otežati obnovu sektora kada se tržišni uslovi poboljšaju. Ekonomski efekti se proširuju i na povezane industrije, uključujući proizvodnju hrane za životinje, veterinarske usluge i transport.

Strateški izazovi nacionalne bezbednosti hrane

Kriza u srpskom svinjarstvu predstavlja i strateški izazov nacionalnoj bezbednosti hrane. Zavisnost od uvoznog mesa stvara ranjivost na globalnim tržišnim fluktuacijama, političkim ograničenjima i logističkim problemima. Akademik Mekić ističe da, i pored „katastrofe u svinjarskoj proizvodnji”, Srbija i dalje može da zadovolji sopstvene potrebe za svežim mesom. Međutim, ova sposobnost je ugrožena tekućim trendovima i nedostatkom strateškog planiranja.

Stručnjaci za prirodne resurse upozoravaju da gubitak domaće proizvodnje svinjetine ima i ekološke implikacije. Lokalna proizvodnja omogućava kraću distributivnu mrežu, smanjenje ugljeničnog otiska i bolju kontrolu kvaliteta. Osim toga, održavanje domaće proizvodnje omogućava brži odgovor na zdravstvene krize i bolesti životinja, što je posebno važno u kontekstu globalnih zdravstvenih pretnji kao što je afrička kuga svinja.

Potencijalna rešenja i političke mere

Rešavanje tekuće krize zahteva kompleksan pristup i koordinaciju različitih političkih mera. Jedno od ključnih rešenja, prema akademiku Mekiću, je usvajanje zakona koji deklaracijama razdvaja domaće od uvezenog mesa, kao i sveže od zaleđenog. Ova mera bi omogućila potrošačima da prave informisane izbore i podržali domaću proizvodnju. Osim toga, neophodno je reformisati sistem izdavanja uvoznih dozvola, dajući prioritet prerađivačima umesto trgovaca i klaničara.

Druga važna mera je uvođenje kvota za uvoz svinjetine, što bi omogućilo zaštitu domaćeg tržišta od nepoštene konkurencije. Ove kvote bi trebalo da budu zasnovane na stvarnim potrebama prerađivačke industrije i transparentno upravljane. Paralelno sa ovim merama, neophodno je uspostaviti efikasan sistem sledljivosti uvoznog mesa, osiguravajući da se meso uvezeno za preradu ne preusmerava na tržište svežeg mesa.

Dugoročni razvojni scenariji

Za dugoročno rešavanje krize, neophodno je razviti strategiju razvoja svinjarskog sektora koja uključuje modernizaciju proizvodnje, poboljšanje genetskog materijala i uvođenje savremenih tehnologija. Investicije u istraživanje i razvoj mogu doprineti povećanju produktivnosti i smanjenju troškova proizvodnje. Osim toga, neophodimo je razviti sistem podrške mladim proizvođačima i olakšati pristup finansijskim sredstvima za investicije u modernu opremu i tehnologije.

Edukacija potrošača o značaju kupovine domaćih proizvoda predstavlja još jedan važan aspekt dugoročne strategije. Razvoj sistema oznaka porekla i kvaliteta može doprineti povećanju prepoznatljivosti domaćih proizvoda i njihovoj boljoj poziciji na tržištu. Paralelno sa ovim, neophodno je razviti izvozni potencijal srpske svinjetine, identifikujući niše tržišta gde domaći proizvodi mogu da se takmiče na osnovu kvaliteta i jedinstvenih karakteristika.

Implikacije po lokalne zajednice i ruralni razvoj

Kriza u svinjarstvu ima značajne implikacije po lokalne zajednice i ruralni razvoj. Svinjarstvo predstavlja važan izvor prihoda za mnoge porodice u ruralnim područjima Srbije, posebno u regionima gde su drugi ekonomski aktivnosti ograničene. Gašenje svinjarskih farmi dovodi do ekonomski i demografskih promena koji mogu imati dugoročne posledice po opstanak ruralnih zajednica.

Lokalne samouprave i regionalne razvojne agencije imaju ključnu ulogu u podršci svinjarskom sektoru. Razvoj lokalnih prerađivačkih kapaciteta, uspostavljanje kratkih distributivnih lanaca i podrška razvoju kooperativa mogu doprineti očuvanju i razvoju svinjarske proizvodnje na lokalnom nivou. Osim toga, integracija svinjarstva u turističke ponude ruralnih područja može doprineti diverzifikaciji prihoda i povećanju vrednosti lokalnih proizvoda.

Tehnološki i inovacioni aspekti

Modernizacija svinjarske proizvodnje zahteva uvođenje savremenih tehnologija i inovacija. Digitalne tehnologije mogu doprineti poboljšanju upravljanja farmama, praćenju zdravstvenog stada i optimizaciji ishrane životinja. Osim toga, primena principa precizne poljoprivrede u svinjarstvu može doprineti smanjenju troškova proizvodnje i poboljšanju ekološke održivosti.

Istraživanje i razvoj u oblasti genetike i uzgoja predstavljaju još jedan važan aspekt tehnološke modernizacije. Razvoj domaćih rasa svinja prilagođenih lokalnim uslovima i potrebama tržišta može doprineti povećanju konkurentnosti domaće proizvodnje. Paralelno sa ovim, neophodno je razviti sisteme obuke i edukacije proizvođača, osiguravajući da imaju pristup najnovijim znanjima i veštinama neophodnim za uspešnu proizvodnju u savremenim uslovima.