Ero Digital

Nevidljivi radari u Srbiji

Svake godine, srpski putevi postaju mesto gde se odigrava previše ličnih tragedija. Pomoćnik direktora Agencije za bezbednost saobraćaja, Mirko Koković, otkrio je da je od početka tekuće godine na putevima Srbije izgubljeno 476 života, dok je u preko 32.000 nezgoda povređeno 17.000 ljudi. Ove hladne statističke podatke sada pokušavaju da promene nevidljivi radari, sistem koji će radikalno promeniti način na koji se kontroliše brzina i ponašanje vozača na našim magistralama. Ovaj potez predstavlja najveću transformaciju u pristupu bezbednosti saobraćaja u poslednjih deset godina, usmerenu na kritične deonice gde se dešava najveći broj fatalnih udesa.

Šta su zapravo nevidljivi radari i kako funkcionišu?

Za razliku od klasičnih stacionarnih ili ručnih radara koje vozači mogu da uoče i zbog toga privremeno uspore, novi sistem nevidljivih radara za merenje prosečne brzine radi na potpuno drugačijem principu. Ovaj sistem se sastoji od mreže kamera i senzora postavljenih na početku i na kraju određene deonice puta, često duge i nekoliko kilometara. Umesto da meri trenutnu brzinu na jednom mestu, sistem izračunava prosečnu brzinu kojom je vozač prešao celu kontrolisanu deonicu. Ako je ta prosečna brzina veća od dozvoljene, vozač će biti kažnjen, bez obzira da li je trenutno vozio ispravno u trenutku prolaska pored kamere. Ključna karakteristika ovih uređaja je njihova diskretnost; oni su dizajnirani da budu sakriveni u uličnom mobilijaru ili drugim objektima u okolini, čineći ih praktično nemogućim za otkrivanje od strane vozača koji se oslanjaju na upozorenja u Vajber grupama ili društvenim mrežama.

Zašto je merenje prosečne brzine efikasnije od trenutnog?

Trenutno merenje brzine ima svoja ograničenja. Vozači koji dobro poznaju put često znaju tačne lokacije radara i usporavaju samo neposredno pred njih, da bi nakon prolaska ponovo ubrzali na nebezbednoj brzini. Ovakav način vožnje stvara “talasasti” obrazac kretanja koji je izuzetno opasan i dovodi do iznenadnih kočenja i povećava rizik od udesa. Sistem prosečne brzine eliminiše ovaj problem. On primorava vozača da održava bezbednu brzinu tokom čitave deonice puta, što direktno doprinosi glatkoj i predvidivoj saobraćajnoj struji. Istraživanja sprovedena u zemljama gde je ovaj sistem već uveden, poput Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva, pokazuju da dovodi do dugoročnog smanjenja broja udesa na tim deonicama i za čak 30%, jer menja samo ponašanje vozača, već i njihovu percepciju rizika.

Sigurnosni pojas i mobilni telefoni: Dva skrivena ubice na srpskim putevima

Istovremeno sa uvođenjem novih radara, intenzivira se i borba protiv drugih ključnih uzroka teških nezgoda. Koković je naglasio da se, pored brzine, sada strože kontroliše i korišćenje mobilnog telefona za vreme vožnje i nošenje sigurnosnog pojasa. Podaci koje je izneo su alarmantni: sigurnosni pojas ne koristi svako treće lice u vozilu, a iako ga vozač i suvozač na prednjim sedištima koriste u 85% slučajeva, to je i dalje nedovoljno za efikasnu zaštitu. Sankcioniše se čak 150.000 vozača godišnje samo zbog ovog prestupa. Ovaj problem nije samo kulturološke prirode; on ima direktne i merljive posledice. Statistika pokazuje da pravilno nošenje sigurnosnog pojasa smanjuje smrtnost na prednjim sedištima za 50%, a na zadnjim čak za 75%. Jednostavna proračunica Agencije ukazuje na tužnu činjenicu: da su svi umeli da koriste pojas, preko 100 života godišnje bilo bi spašeno.

Tehnologija u službi detekcije: Kako radari pregledaju unutar vozila?

Savremeni radari i sistemi nadzora više nisu ograničeni samo na merenje brzine. Oni su opremljeni visoko rezolucionim kamerama i sofisticiranim softverom za analizu slike koji mogu da detektuju određene aktivnosti vozača. Ova tehnologija omogućava da se, iz snimka napravljenog u trenutku prolaska vozila, utvrdi da li vozač drži mobilni telefon u ruci ili da li su osobe na određenim sedištima privezane sigurnosnim pojasom. Ova mogućnost predstavlja značajan skok u odnosu na klasičnu kontrolu koja se oslanjala na vizuelnu proveru od strane policajca. Ona omogućava objektivnu i neprekidnu proveru, bez obzira na vremenske uslove ili gustinu saobraćaja. Iako se ova funkcija može činiti kao invazija privatnosti, njena primarna namena je preventivna i spasilačka, jer se direktno bori protiv ponašanja koja su naučno dokazano povezana sa značajno većim rizikom od teških nezgoda.

Psihološki efekat nevidljivosti: Promena kulture vožnje

Najveći doprinos ovog sistema možda nije u broju izrečenih kazni, već u dubokoj psihološkoj promeni koju izaziva kod vozača. Znanje da radar može biti bilo gde, sakriven u naizgled običnom uličnom stubu, semaforu ili reklamnom panu, stvara stalni osećaj prisustva kontrole. Ova percepcija je ključna za građenje odgovornosti. Vozač više ne može da se oslanja na trenutno pamćenje lokacija ili upozorenja od drugih; mora da usvoji bezbedno ponašanje kao konstantno stanje. Ovaj efekat “uvećane percipirane rizika” dovodi do interiorizacije pravila. Vožnja polako prestaje da bude igra “mačke i miša” sa organima reda, a postaje automatsko poštovanje propisa iz sopstvene odgovornosti i brige za bezbednost sebe i drugih. Dugoročno, to može dovesti do stvaranja generacije vozača za koje je vožnja u dozvoljenoj brzini i sa privezanim pojasom potpuno normalna i jedina prihvatljiva opcija.

Pravni okvir i očekivanja od novog Zakona o bezbednosti saobraćaja

Sve ove tehničke inovacije idu ruku pod ruku sa očekivanim donošenjem novog Zakona o bezbednosti saobraćaja, koji bi trebalo da obezbedi čvrstu pravnu podlogu za njihovu primenu. Trenutni pravni okvir često zaostaje za tehnologijom, što stvara sive zone u pogledu dokazivanja i izricanje kazni. Novi zakon bi trebalo da jasno definiše procedure za obradu podataka sa ovih sistema, da utvrdi nivoe kazni za prekograničnu prosečnu brzinu i da reguliše pitanje zaštite ličnih podataka koja sigurno nastaju masovnim nadzorom. Očekuje se da će zakon ojačati i sankcije za nekorišćenje sigurnosnog pojasa i korišćenje telefona, čime će se poslati jasna poruka da su ovi prestupi izjednačeni sa vožnjom pod uticajem alkohola po težini. Koković ističe da se od ovog pravnog teksta očekuju “velike promene”, što ukazuje na sveobuhvatan pristup koji će integrisati tehnologiju, zakon i edukaciju u jedinstvenu strategiju.

Implementacija i izazovi: Od teorije do stvarnosti na asfaltu

Iako je koncept ubedljiv, uspešna implementacija sistema nevidljivih radara nosi niz praktičnih izazova. Prvi korak je identifikacija najkritičnijih deonica magistralnih puteva, gde je koncentracija fatalnih udesa najveća. Ove deonice će biti prve opremljene potrebnom infrastrukturom. Zatim sledi složena instalacija opreme koja mora biti otporna na vremenske uslove, vandalizam i tehničke kvarove. Paralelno, neophodno je izgraditi centar za obradu podataka sposoban da upravlja ogromnim volumenom snimaka i podataka u realnom vremenu, osiguravajući pritom njihovu sigurnost i verodostojnost za potrebe sudskog postupka. Ključni izazov je i komunikacija sa javnošću. Jasno i transparentno objašnjenje cilja sistema – koji nije prikupljanje novca iz kazni, već spasavanje života – od vitalnog je značaja za njegovo društveno prihvatanje. Bez javne podrške, najnapredniji sistem može postati predmet otpora i zaobilaženja.

Uvođenje nevidljivih radara za merenje prosečne brzine predstavlja više od tehničke nadogradnje; to je simbol promene filozofije pristupa bezbednosti saobraćaja u Srbiji. Prelazi se sa reaktivnog ka preventivnom modelu, sa trenutnog ka kontinuiranom nadzoru, i sa kažnjavanja pojedinaca na formiranje kolektivne kulture odgovornosti. Konačni cilj, kako je to Koković istakao, je promena tužne statistike od 500 izgubljenih života godišnje. Uspeh ove mere neće se meriti brojem kazni, već tišinom na putevima koja govori o tome da se svi bezbedno vraćaju kući. Tehnologija je sada tu da posluži tom cilju, a na građanima i institucijama je da je prihvate i prilagode kao novi standard bezbednosti na putu.