Smrt Kneza Alekse – Dok se obnavlja stari užički, grad vredi se podsetiti bar nekih od brojnih, uglavnom tragičnih događaja, vezanih za ovo utvrđenje. Jedan je ostao zabeležen u „Istoriji Srba od 1813-1815“ Sime Milutinovića Sarajlije, štampanoj 1837. godine
U vreme Prvog srpskog ustanka, od 1808 do 1811. godine vojvoda užički bio je Aleksa Popović, u narodu veoma uvažavan čovek rodom iz Subjela kod Kosjerića. Aleksa je bio starešina Srbima, u svakom mešovitom poslu dogovarao se sa turskim starešinama. Grad je bio u turskim rukama, a varoš su delili Turci i Srbi.
Godine 1813, kada su Turci napali sa svih strana Srbiju u nameri da je osvoje, Aleksa Popović nije pobegao iz otadžbine. Verovao je u svoj ugled, predao se Turcima i ostao kao neformalni starešina srpskog življa.
Međutim, kada su 1815. godine Turci osetili da se sprema novi ustanak u Užice dozovu i kao taoce zadrže kneza Aleksu, kneza Vasilija, Mijaila Radovića i Radovana Maslaća. Kako se ustanak počeo širiti, Turci naume da knezove „iseku“. Dan uoči pogubljenja, neki Turčin, „koji je mnogo Aleksina hleba pojeo“, dojavi im šta ih čeka.
U pokušaju da se spasu, noću su se, navezavši pojas na pojas, spuštali niz gradske zidine, ka Đetinji. Aleksa je bio krupan čovek pa su se pojasevi pod teretom pokidali. Tom prilikom Aleksa i Vasilije dožive teške povrede zbog kojih nisu mogli pobeći. (Radović je bez povreda sišao niz zidine, uzeo Maslaća na krkače i izneo ga na Zabučje). Ujutru ih Turci nađu na obali Đetinje i obojici odseku glave. Tako je završio život kneza Alekse Popovića iz Subjela. Ukopan je na mestu stradanja. Posmrtni ostaci su kasnije preneti u Sjubel i sahranjeni u porti tamošnje crkve.
Izvor: Kolektiv Užice
Za još zanimljvosti pratite ERO
