prof. mr Dragan Elčić
Na IX Međunarodnom studentskom filmskom kampu „Interakcija”, u ponedeljak 25. 08. u okviru programa „Intersreen” imali smo priliku da pretpremijerno pogledamo dokumentarni film prof. Dragana Elčića. Profesor Elčić je izjavio da je ovo njegov poklon učesnicima, domaćinima i posetiocima „Interakcije” budući da film nije gotov (nedostaje postprodukcijski deo) i da se njegova premijera očekuje tek na FEST–u 2015. g.
Popularan i omiljen među studentima isto kao i među meštanima Požege koji ga, nakon toliko godina gostovanja na „Interakciji” dočekuju gotovo kao sugrađanina koji je na privremenom radu u Beogradu gde predaje na Fakultetu dramskih umetnosti (odsek TV Režija ), prof. Elčić koji svako svoje obraćanje počinje šalom uradio je to i ovaj put:
—Ne znam šta bih Vam mogao unapred reći o filmu, a da ne bude kao kad je profesor Žilnik držao esej o njegovom filmu koji se prikazivao pa mu je posle jedan kolega izjavio da je esej bio zanimljiviji od filma..Ja ne mogu da nabrojim deset dugometražnih dokumentaraca da vrede pa se i ne plašim da će ovaj moj biti među njima. A inače, pošto traje 84 minuta, nadam se da ćete imati strpljenja do kraja, jer kad meni neko kaže da dokumentarac traje osamdeset i kusur minuta ja odmah pomislim: „pa, ko će toliko izdržati”?
Prof Dragan Elčić ( rođen 1959., Sarajevo) je do sada uradio preko 250 dokumentarnih i kratkih filmova, preko 200 dokumentarnih emisija, nekoliko igranih filmova a bio je naš kandidat za nagradu Oskar 2000.sa filmom „Život”. Dobitnik je preko pedeset međunarodnih i domaćih priznanja a vanredni je profesor na prestižnoj Moskovskoj akademiji umetnosti VGIK.
dr Jasmina Mitrović–Marić, savetnik Predsednika Republike Srbije, Milovan Mićović , predsednik Opštine Požega, Dejan Petrović, dirketor NFC „Filmart” organizator „Interakcije”
U svom obraćanju pred projekciju filma „Milica”, prof. Elčić zahvalio se svima koji su došli na projekciju, između ostalog i savetnici predsednika Republike Srbije, dr Jasmini Mitrović Marić i predsedniku Opštine Požega, Milovanu Mićoviću koji su bili gosti „Interakcije”. U kratkom uvodu o filmu istakao je:
— Prvo pitanje koje postavim mojim studentima jeste– zašto radite taj film? Evo da i ja odgovorim za svoj film. Ovaj film sam napravio s idemo da to bude atak na našu savest, da se probudimo i pokušamo naći sebe. Ovo je priča o osmogodišnjoj Milici koja negde u Evropi u XXI veku nema pravo na detinjstvo, nema pravo na igru, nema pravo na školu …samo zato što je druge nacionalnosti. Ona je jedino srpsko dete u Prizrenu. I ovo moram da istaknem– imam utisak da baš briga bilo koga za nju! U to sam siguran. Za sudbinu nje i njene majke koja je odlučila da ostane tu gde se rodila nikoga nije briga. I srpska država, i kosovska država, i crkva , svi bi najviše voleli da se ona iseli iz Prizrena. Ministar Dačić joj je lično obećao stan u Beogradu, svi koji su sada na vlasti u Beogradu su dolazili, slikali se s njom i otišli a da joj nisu kupili ni knjige za školu. Na kraju je predsednik Opštine Prizrena koji je Albanac naložio svom vozaču da ode u Niš i kupi knjige za malu Milicu koju dole svi zovu „Lepotica Prizrena”. Toliko.
kadar iz filma „Milica”
Film „Milica” govori o , ne samo devojčici po kojoj nosi ime, nego i o sudbini Srba na Kosovu . Od nekadašnje srpske prestonice, kroz nekoliko ezodusa u novijoj istoriji u Prizrenu živi samo 20 Srba od kojih i jedino srpsko dete – Milica. Njena majka je odlučila da ostane, i kad su Srbi odlazili s Kosova i prvi i drugi put,kad su paljene kuće i crkve, kad su zastrašivani, maltretirani, ubijani (kako reče jedan od aktera filma– „ubijeni su za noć samo zato što su Srbi. Da su bar bili kriminalci, da su nešto zgrešili, pa i..,ali oni su bili samo Srbi.”) Kroz potresnu ispovest Evice, Milicine majke o njihovom životu od 1999. pa nadalje, o dedi –Ademu/ Adamu Mujesinović , Albancu koji je bio uz njih od prvog dana kada se devojčica rodila, o devojčici koja se igra sama postovećujući nindža kornjače sa svecima jer se i jedni i drugi bore za pravdu, o šačici Srba koja je ostala, o učitelju koji samo zbog Milice dolazi u manastir da joj se osnovno obrazovanje ne bi uskratilo, govori se o delu novije istorije koja je još taze rana na srpskom srcu ( i obrazu). Potresna priča kroz koju gledalac prolazi s različitim emocijama koje neizbežno budi– od tuge, bola, nemoći, besa, želje za osvetom, mirenja sa činjenicama („bio je rat..šta smo mogli…”) do onoga što izreče deda Adem/ Adam:„ postoje razni ljudi i Srbi i Albanci, ali svi ljudi su ili dobri ili loši..”
Nakon projekcija, u Gradskoj galeriiji usledio je treći deo „Interface”, jednog od programa „ Interakcije” u kome učesnici predstavljaju zemlje iz kojih dolaze. U ovom delu predstavljene su : Velika Britanija, Južna Afrika, Iran, Bugarska , Portugal , Kanada i Srbija.
Velika Britanija
Iz Velike Britanije došli su Alex Gregson i Rebecca Thornton Hogg. Njih dvoje su, budući da dolaze iz različitih delova Britanije , kao prvo poželeli i uspeli da razbiju iluzije ostatka sveta da svi na ostrvu govore londonskim akcetnom na koji smo uglavnom navikli uši zbog filmova i prezentovali nam ogromne razlike naizmenično govoreći iste reči. Drastična razlika u akcentu u govoru jedne zemlje izazvala je sveopšti smeh i čuđenje, isto kao i podatak da prosečan Britanac godišnje popije 2, 71 kg čaja. Aleks nam je upriličio trejler filma iz 2006. godine koji je kritički nastrojen prema ekonomskoj i političkoj situaciji u Kraljevstvu a Rebeka nam je , za razliku od kolege pokazala seriju fotografija priodnih lepota svoje zemlje čime je htela da skrene pažnju od uobičajenih turističkih tačaka Londona. Britanci su svoje kolege poslužili biskvitima i čajem koji su podelili u kesicama kao uspomenu i suvenir.
Južnoafrička Republika
Muzika koju svi znaju iz nezaboravnog „Kralja lavova” najavila je učesnika masterklasa „Interdoc” iz Južnoafričke Republike–Luscious Nkantu Dosi. Mladi filmadžija je prvo skrenu pažnju na svoju odeću, rekavši da ne nosi kožnu jaknu da bi se priključio pokretu protiv ubijanja životinja već kao uspomenu na svoju mamu koja ju je sašila. Njegova zemlja je, kako nam je objasnio sastavljen aod 9 provinicija u kojoj se govori 11 jezika a njegov jezik se zove Xitsonga. Južnoafrička republika ove godine slavi 20. godina od uvođenja demokratije (1994.) što je za njih nešto najbitnije što se desilo od nastanka ove države, pa se nije mogao zaobići ni značaj i uloga Nelsona Mendele. Govoreći o sportovima, kriketu, fudbalu (i vuzeli), ovaj student je stalno isticao koliko je bitno što u ekipama igraju ljudi različite boje kože. Imali smo priliku da vidimo novije obrade Zulu plesa, da upoznamo južnoafričku muziku, filmove, delove tradicije kao što je inicijacija mladića u muškarce, ali i da saznamo šta se u ovom delu sveta najčešće jede. Mišići se nekada i ne stvaraju vežbanjem nego i hranom koja je bogata jelima sa kukuruzom, zaključak je izlaganja o muskulaturi afrikanaca. Nasmejani mladić je rekao i da najveći deo sveta misli da u Africi žive životinje što jeste tačno, ali ne i svuda, pošto i oni imaju svoje kuće i naselja, pa je svih 57 država Afrike dostupno i životinjskoj isto kao i ljudskoj populaciji, ali svakome na svom staništu.
Kanada
Iz Kanade su došle dve učesnice: Jessica Desjardins, Isabelle Courville jedna iz francuskog , druga iz engleskog govornog područja, pa su se nakon predstavljanja svaka na svom jeziku dogovorile da o Kanadi pričaju na engleskom . Priča o Kanadi je počela pričom o zastavi na kojoj je list javora od koga se pravi sirup koji su devojke na kraju prezentacije i poslužile. Kanadu su predstavile slajdovima kroz koje smo upoznali arhitekturu , Kulu u Torontu, Olimpijski stadion u Montrealu, Stenovite Planine, jezera, Nijagarine vodopade, nacionalne parkove i ogromne šume..Osim toga ,prikazale su nam i životinju koja liči na divlju patku kakve mi poznajemo s malom razlikom u veličini koja se kao simbol nalazi na njihovim kovanicama koje vrede oko 80.dinara a sam simbol vuče korene iz tradicije Severnih Indijanaca. Hokej, za kojim su „Kanađani ludi”, Selion Dion, trejleri iz filmova takođe su bili deo prezentacije ovih studentkinja, a iz fotografija jela videli smo da se pored javorovog sirupa u ovoj zemlji najviše jede meso i to ne samo klasično nego u u obliku vekne, pite…a puding „nezaposleni” je poslastica koja se pravi od najosnovnijh namernica (mleko, jaja, brašno,ulje) i smatra se svakodnevnim dezertom.
Iran
Iran je predstavila student režije Mahboubeh Honarian. Ona je prvo dala opšte geografske podatke o položaju svoje zemlje a potomse osvrnula,uz dokumentarno propagandni film , na istoriju svoje zemlje, Persijsko carstvo koje seže 4.000. godina pre Hrista..Nije zaboravila ni klinasto pismo i vredne arheološke ostatke persijskog „cilindra” na kome su uklesani i prvi zapisi o ljudskim pravima. Bogatsvo svoje nacije pokazala nam je nizom kulturnih spomenika ali se osvrnula i na noviju istoriju , revoluciju 1979. i 8 godina rata s Irakom . Osim toga pričala je i o njihovim običajima za proslavu Nove godine, crvenoj odeći koja se nosi taj dan, vatri koja se preskače uoči ovog praznika…Skrenula je pažnju da je marama obavezna za žene u Iranu kao i da , ako se neko odluči da pođe u ovu zemlju treba da zaboravi na ideju da ponese alkohol jer je kod njih zabranjen i strogo se kažnjava ovakav prekršaj.
Bugarska
Sa Univerziteta u Edinburgu, došao je student režije i montaže, Alberto Iordanov, ali ne u ime Škotske jer tamo samo studira,nego u ime Bugarske. Mladi bugarski filmadžija je predstavljajući prirodne lepote svoje zemlje rekao da se svaki put vraća u nju kada treba nešto da snimi jer takvu prirodu ne može da nađe na ostrvu. Alberto nam je pokazao kratak film o tome kako se pravi mirisno ulje od ruže, govorio je ukratko o istoriji Bugarske od Ćirila i Metodija pa do novog doba u kome se sluša turbo folk kao kod nas a pokazao je i jedan njegov kratkometražni film o životu u selu. Tema njegovog filma je jedno od 40. sela u Bugarskoj u kome živi samo jedan stanovnik.
Portugal
Portugal je predstavio student režije Mario Gajo de Carvalho. Budući da je jedan od učesnika kampa koji je učestvovao na snimanju filmova za vreme njegovog trajanja, i da je naporno radio ceo dan na montaži , Portugalac se kratko izlaganje o svojoj zemlji opravdao umorom.No, nije izostalo ni upoznavanje s muzikom ove zemlje, kulturom i umetnošću pri čemu su pomenuta neka od najbitnijih portugalskih imena a nije izostao ni fudbaler Kristijano Ronaldo. Inače, uz slajdove koji su opisivali Portugal, poslužene su kokice koje se u ovoj zemlji jedu isključivo slatke.
Srbija
Srbiju su gostima predstavili: Luka Popadić, Rajko Ristanović, Tijana Marković, Dunja Vučković, Marina Stefanović, Milica Naumov, Iskra Bebler, Marko Komljenović, Nemanja Mladenović. O čemu biste pričali strancima?O jelu i piću u Srbiji, Niškoj banji, Oliveri Katarini , Aleksandru Saši Petrović, paprikama, ajvaru, kajmaku…i naravno– filmu, od prvih nastalih za vreme kralja Petra I Karađorđevića pa dalje, ne zaboravljajući partizanske filmove, crni talas i novu produkciju. Tako su nas stranci kroz ovu prezentaciju videli.
Za utorak, 26.08. od 20, 00 predviđen je koncert klasične muzike u sali Kulturnog centra Požega. Na koncertu nastupaju naša violinistkinja koja živi i radi u Parizu Jelena Petrović , Sophie Sagues ,violončelo , gošća i Jelenina dugogodišnja saradnica iz Pariza i Darko Karajić na gitari /lauti ,jedan od članova ansambla „Renesans”. Za ovo veče ovaj neuobičajen trio koji ne planira da to bude sve vreme koncerta već će se kombinacija instrumenata menjati, spremio je zahtevan program kompozitora: Marias, Pleyel, Nin, Paganini. Kako reče naša violinistinja, s obzirom na većinu mlade publike i program su malo prilagodili da po temperamentu bude prihvatljiv za taj uzrast i energiju.
P.S. Nešto se dešava, a „Bez komentara”?
Smišljaju, planiraju, dogovaraju se..?
Plan je smišljen…
I..akcija!
S.K.–student režije, III god na FDU u Beogradu i A.M. student kamere II god. FDU u Beogradu, nastupaju kao tandem na zadatku „Bez komentara”
M.Nikolić
