Petar Ćirović iz Negbine
U Novom Varošu i širem zlatiborskom kraju, život koji prelazi vekovnu granicu nije samo statistika, već živa hronika vremena, običaja i nepokolebljivog duha. Preminuo Petar Ćirović iz Negbine, najstariji stanovnik novovaroškog kraja, koji je upravo napunio 101. godinu, predstavlja kraj jedne epohe i priliku da se razmisli o vrednostima koje su oblikovale čitave generacije u ovom planinskom podneblju. Njegov odlazak na Badnji dan, a sahrana na Božić, simbolično zatvara krug života koji je počeo na isti praznik 1925. godine, ostavljajući iza sebe ne samo sećanje na jednog čoveka, već i na ceo način života koji polako nestaje.
Život ispisan radom i vedrinom: Fenomen dugovečnosti u planinskim uslovima
Dug život Petra Ćirovića nije bio slučajnost, već posledica fizičkog rada, discipline i duboke veze sa zemljom. Čitav vek proveo je u rodnoj Negbini, na obroncima Murtenice, gde su surovi planinski uslovi zahtevali neprekidnu borbu za opstanak. Njegovo sećanje na ratna i poratna vremena nije bilo ispunjeno gorčinom, već prihvatanjem kao deo životnog ciklusa. Istraživanja dugovečnosti često ističu značaj fizičke aktivnosti, svrsishodnosti i jakog socijalnog okruženja – faktore koji su bili ključni u Petrovom životu. Za razliku od urbanih sredina, gde se dugovečnost često vezuje za medicinski napredak, u ruralnim zajednicama kao što je Negbina, ona je plod simbioze čoveka i prirode, neprekidnog angažovanja u domaćinstvu i poljoprivredi, što je davalo snagu i cilj svakodnevnici.
Seoska zajednica kao okosnica dugog i ispunjenog života
Jedan od najvažnijih elemenata koji je doprineo Petrovoj dugovečnosti bila je čvrsta struktura seoske zajednice. Njegovo domaćinstvo nije bilo samo mesto stanovanja, već živi organizam u kome su se preplitali rad, porodični život i društvene obaveze. Veliki broj stoke, poljoprivrednih mašina i pomoćnih objekata ukazuje na ekonomski život koji je bio zasnovan na samodovoljnosti i zajedničkom radu. Ovakva domaćinstva nisu bila izolovana; bila su centar mreže međuzavisnosti koja je obuhvatala rodbinu, komšije i prijatelje iz celog kraja. Petrova priča o proslavi 100. rođendana, koja je istovremeno bila i punoletstvo njegovog unuka, savršeno ilustruje ovaj kontinuitet i međugeneracijsku povezanost. Takvi događaji nisu bili privatne proslave, već javni praznici celokupne zajednice, čime se ojačavao osećaj pripadnosti i svrhe.
Od brvana do moderne kuće: Tehnološka transformacija seoskog domaćinstva
Petar Ćirović je rođen u kući od brvana, tradicionalnoj građevini koja je karakteristična za zlatiborski kraj, a svoj stoti rođendan dočekao je u velikoj, modernoj kući. Ovaj arhitektonski prelaz simboliše ogromnu tehnološku i socijalnu transformaciju koju je doživeo seoski život u Srbiji tokom 20. i početkom 21. veka. Uvođenje poljoprivrednih mašina, koje Petar pominje, revolucionisalo je način obrade zemlje, smanjujući fizički napor, ali ne i obim odgovornosti. Međutim, i pored modernizacije, osnovne vrednosti su ostale nepromenjene: rad, briga o imanju i porodična kohezija. Petar je bio aktivan figura u ovoj transformaciji – nije bio pasivni posmatrač, već učesnik koji je usvajao nove alate kako bi očuvao tradicionalni način života. Njegova uloga strelca na protivgradnoj stanici je još jedan primer kako se lokalno znanje i odgovornost prema zajednici kombinuju sa savremenim metodama zaštite.
| Aspekt života | Tradicionalni period (rani život) | Moderni period (kasni život) |
|---|---|---|
| Stanovanje | Kuća od brvana | Velika nova kuća |
| Poljoprivreda | Ručni rad i životinjska snaga | Upotreba poljoprivrednih mašina |
| Društvena uloga | Seljačka domaćinstva zasnovana na samodovoljnosti | Učešće u zajedničkim projektima (npr. protivgradna odbrana) |
| Porodični model | Proširena porodica u jednom domaćinstvu | Očuvanje proširene porodica uz moderne udobnosti |
Protivgradna odbrana: Primer javne službe i lokalnog herojstva
Manje poznat, ali izuzetno značajan aspekt Petrovog života bila je njegova dugogodišnja uloga strelca na protivgradnoj stanici. Ovaj posao, koji mnogima izvan seoskog konteksta može delovati rutinski, zapravo je ključna javna služba koja direktno štiti egzistenciju celokupne zajednice. Grad može za nekoliko minuta uništiti godinu dana napornog rada na njivama i voćnjacima. Petar, kao deo tima za protivgradnu odbranu, bio je na prvoj liniji zaštite letine i „muke” meštana. Ovaj zadatak zahtevao je bdijnost, znanje o vremenskim prilikama i veliku odgovornost. On predstavlja savršen spoj individualne posvećenosti i kolektivnog interesa, pokazujući kako se lokalni heroji ne stvaraju u spektakularnim događajima, već u svakodnevnoj brizi o opstanku svoje zajednice.
Sećanje kao nasleđe: Kako se čuvaju priče najstarijih stanovnika
Smrt Petra Ćirovića postavlja važno pitanje o načinu na koji lokalne zajednice i šire društvo čuvaju sećanje i iskustvo najstarijih građana. Njegove izjave, poput one da je „mnogo šta pamti” i da su se teška vremena „izgržala”, predstavljaju neprocenjiv izvor za istoričare, etnologe i sve one koji žele da razumeju društvenu dinamiku 20. veka u ruralnoj Srbiji. Njegov životni vek obuhvatao je period od Kraljevine SHS, preko Drugog svetskog rata, socijalističke Jugoslavije, raspada države, do savremene Srbije – sve posmatrano iz perspektive jednog sela na Zlatiboru. Očuvanje ovakvih usmenih svedočenja postaje hitniji zadatak sa nestajanjem generacije koja je direktno doživela prelomne istorijske trenutke. Lokalne ustanove, kulturna društva i mediji imaju ključnu ulogu u sistematskom prikupljanju i arhiviranju ovih priča.
Vedrina i skromnost kao životna filozofija
Svi koji su ga poznavali ističu da Petra Ćirovića pamte po osmehu koji mu nije silazio s lica i po vedrom duhu koji je zadržao do kraja. U kontekstu teškog fizičkog rada i istorijskih potresa, ovakvo stanje uma nije bila naivnost, već duboko utemeljena životna filozofija. Njegove reči – „Bogu hvala, bilo je zdravlja, što je najvažnije, kad se zdravo, sve se moglo savladati” – su suština ovog stava. Fokusirao se na ono što ima (zdravlje, porodicu, sposobnost za rad), umesto na ono što mu nedostaje ili je teško. Ova skromnost i zahvalnost, kako pokazuju brojne studije, direktno doprinose psihološkoj otpornosti i dugovečnosti. Petar nije tražio slavu ili bogatstvo; njegov ponos je proizilazio iz ispunjenog života u okviru svoje zajednice, što ga čini autentičnim primerom za savremeno doba koje često teži ekstremnom individualizmu.
Negbina i novovaroški kraj posle Petra Ćirovića
Odlazak najstarijeg stanovnika uvek predstavlja prekretnicu za lokalnu zajednicu. Ona simbolično označava kraj jedne ere i podstiče na razmišljanje o budućnosti. Negbina, kao i mnoga druga sela u zlatiborskom kraju, suočava se sa izazovima depopulacije i starenja stanovništva. Život Petra Ćirovića je bio živ dokaz da se u ovim uslovima može proživeti dug, ispunjen i zdrav život, ali taj model zavisi od održivosti seoske privrede i jakih porodičnih veza. Da li će mlađe generacije naći razloge da ostanu ili se vrate, i na koji način će adaptirati tradicionalne vrednosti na savremene prilike, ostaje ključno pitanje. Petrova baština nije samo u sećanju na njega kao osobu, već i u primeru kako se domaćinstvo i zajednica mogu održati kao vitalni i ekonomski održivi entiteti kroz decenije.
Njegova sahrana na groblju kraj seoske crkve na Božić nije bila samo porodični događaj, već oproštaj čitave zajednice od živog spomenika sopstvene istorije. Ovaj trenutak podseća na cikličnost života, veze sa precima i obavezu prema naraštajima koji dolaze. Priča o Petru Ćiroviću iz Negbine ostaje kao trajna inspiracija – priča o upornosti, radu, vedrini i nepokolebljivom duhu koji je definisao čitav kraj. Ona govori da pravi trag ne ostaje samo u materijalnom, već u utisku na zajednicu, u pričama koje se prenose i u vrednostima koje se poštuju dugo nakon što čovek ode.
