Dragan Elčić na „Interakciji”
Razmišljajući koga bi sve trebalo ubrojati u kategoriju ljudi koji bi se mogli opisati Borhesovim stihovima:..Ja sam bio jedan od onih što je razumno i plodno živeo svaki minut svog života:imao sam, jasno, i časaka radosti..„svakako da bi na početku liste bio i prof. Dragan Elčić, čije je pravo ime Dragoljub, ali se na to ime, kad ga pozovete, prosto, iz navike, neće okrenuti.
Rođen je u Sarajevu 1959. godine paralelnim studiranjem završio Akademiju scenskih umetnosti i Fakultet političkih nauka u Sarajevu. Specijalizirao je na Slavjanskom univerzitetu u Sofiji 1996. na temu „Polifonija na filmu”, a 1998. u Moskvi odbranio magistarsku tezu „Dokumentarni film u ekstremnim uslovima”. Najnagrađivaniji je reditelj Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma (samo na ovom festivalu dobio je osam nagrada), 2000. godine film „Život” je između pet filmova bio nominovan za Oskara, dobitnik velikog broja međunarodnih nagrada na festivalima, od Poljske preko Rusije, Ukrajine, Grčke, Irana, Francuske, Portugala reklo bi se, retko koji festival dokumentarnog filma je prošao bez učešća Elčićevih filmova. Redovni je profesor na Katedri za TV režiju „Sava Mrmak” Fakultet dramskih umetnosti Beograd, gostujući profesor Moskovske državne akademije VKIK.
Pred ovako impresivnom i bogatom biografijom čovek bi se zamislio kakva je to grandiozna ljudska figura uspela sve to ostvariti za polovinu ljudskog veka. Međutim, videvši prof. Elčića među studentima, učesnicima „Interakcija” međunarodnog fimskog studentskog kampa u Požegi ove godine, uvek spremnog i na ozbiljan i iscprljujući rad isto kao i na otvoren i opušten razgovor, uključujući ovaj za sajt www.ero.rs, shvatamo da se radi o čoveku kome je rad istovremeno i produktivno i duhovno proživljavanje vremena na ovom svetu, prost način da se živi i postoji.
Profesor ste na našoj Akademiji, ali i u Moskvi? Kolika i kakva je razlika?
–Studenti tamo nisu ništa bolji nego naši, ali je tamo sve mnogo organizovanije. Profesionalniji su uslovi za rad. Kod nas su i profesionalci uskraćeni za produkcijsku podršku da izvedu ono što su zamislili i onda se to svodi na kratku formu. Kratki metar jedino postoji u filmskim školama, a tamo se rade i dugometražni filmovi i to mnogo, čak i na trećoj, četvrtoj godini studija. FAMU (Filmska i TV škola Akademuje umetnosti u Pragu, prim.a), poznata češka škola je gotovo pred krahom. Dok je država davala na produkciju, stvaralo se i to mnogo. Na VKIK-u u Moskvi, najstarijoj filmskoj školi na svetu, osnovanoj 1921. je drugačije, tu država vodi računa o školi i stvari su ostale iste. S druge strane, i profesori ne idu u penziju, kao kod nas sa 65 godina, jer se oni ne pridržavaju Bolonje, nego rade skoro do bioliškog kraja, dok su psihofizički sposobni za rad i to mislim da je njihova velika prednost, a naša mana. Bolonjski sistem u ovom smislu šteti ne samo umetničkim nego i ostalim fakultetima. Zamislite koliko znanja može dati neki arhitekta koji je uradio toliko toga u životu, koliko on znanja i iskustva i posle 65. godine može preneti studentima. Milutin Milanković je na primer radio skoro do pred kraj života. Sava Mrmak, čije ime nosi katedra za TV režiju na FDU je takođe radio do skoro samog kraja, sećam se da su ga studenti zajedno sa stolicom unosili na predavanja, vraćali ga tako do taksija, ali su predavanja bila živa, plodna, znanje potkrepljeno iskustvom…U umetnosti ljudi rade i posle granice odlaska u penziju koju je zakon propisao, zamislite koliko su studenti tu uskraćeni što se tiče kvaliteta. Nije isto iskustvo jednog čoveka od četrdeset i jednog od sedamdeset godina života. Bolonja, koliko je dobra, toliko je i loša.
Pomenuli ste da ste, kao profesor na FDU „ispilili” 54 reditelja, svi Vaši studenti su po završenom školovanju dobili posao u Srbiji, a i u inostranstvu. U poplavi komercijalnih nekvalitetnih emisija na našim televizijama, uzmimo primer rialiti–a, šta im savetujete?
—Mora da se živi, a ključna stvar je da se ispod nekih takvih emisija ne potpisuju. Ako treba, bolje je i raditi, misliš na to da radiš svoj posao, proizvodiš kao i svaki drugi program, zaboravljaš šta radiš.. Ne bi bilo pošteno da kažem – nemojte to raditi! Ako ništa ne radiš, ne brusiš svoj talenat, a sve je rad, onda ni školovanje nema smisla. Čekajući pravu priliku, da uradiš nešto „za svoju dušu”, možeš da živiš, ali ako ne radiš –propao si! Tako je to, na žalost! To nije do reditelja nego do uređivačke politike, a to opet do države koja dozvoljava da se tako nešto emituje. Prosto je tu odgovornost društva zaista velika. Dozvoliti da uđe „Veliki brat”, pa brojni drugi rialiti, i da je gledanost programa najbitnija, ne vodeći računa kako to utiče na ljude koji to gledaju, kako se ljudi polako pretvaraju u zombije iščekujući po celu noć šta će se desiti u nekoj kući ili na nekom imanju, svejedno, pa to je strašno. Naravno, ovo je demokratsko društvo i ne bi trebalo sankcionisati takve stvari, ali treba da postoji društvena svest. Ne mora RRA ili bilo ko da kaže ovo će više odmoći ili pomoći našem društvu, ovo je edukativno ovo nije, nego to mora da oseti poslodavac. On to naravno zna, ali, tu nema morala nego je bitna zarada kroz gledanost, nezainteresovanost šta se dešava sa konzumentima takvih sadržaja. Oni ne razmišljaju o tome u kakve ljude se pretvaraju gledaoci od 20 –30 godina starosti. Još od najezde novokomponovanih stvari, polako, to je jedna ozbiljna generacija i to postaje sastavni deo naše kulture. U kafićima, taksiju, autobusu, tramvaju na primer vidite mladog čoveka sa slušalicama i kad priđete bliže očekujući da čujete rokenrol ili sličnu muziku koja bi bila primerena njegovim godinama, shvatite da on sluša najgori turbo folk. To je sada postala naša kultura. Što se kvaliteta programa tiče, komercijalnim televizijama ne treba puno zamerati, u krajnjoj liniji od toga i žive, ali RTS to sebi ne bi trebao da dozvoli. Ne postoji ni dokumentarni, ni dramski, o omladinskom i dečijem programu da ne govorimo. Postoje samo iste ili preslikane stvari kao i na komercijalnim televizijama, a RTS je „televizija svih građana”. Država ne ulaže dovoljno u tom pravcu. Nacionalna televizija treba po kvalitetu i raznovrsnosti programa da bude bolja od svih, pa kada se gledanost prebaci u tom pravcu, sigurno će je i ostale televizije slediti.
Dokumentarni film se može smatrati kulturnom i umetničkom baštinom jedne zemlje, isto kao i ostali spomenici kulture, zar ne?
—Dokumentarni film je u svojoj osnovici, u svom DNK–istina, činjenica, stvarnost. Stvar je autora kako tu materijalnu stvarnost posmatra, odnosno iz koje vizure je posmatra i na koji način će je preslikati. Da li će autor imati neki svoj specifičan ugao sa kojeg će ispričati priču, oslikati to posmatranje na ovaj ili onaj način, to je stvar pristupa, načina razmišljanja. Od telenta, svetla, vizure autora zavisi i izgled tog dela, samim tim i njegova vrednost.
Zadnje dve decenije u Vašem stvaralašvu preovladava istorijska tematika. Kako su se nametnule baš te teme?
—Među filmovima koje sam snimio ima dosta i sa istorijskom tematikom. Sama istorijska razmišljanja u tom pravcu su se nametnula više kao nesvesna stvar. Kada pogledam na svoj život, stvarno sam mnogo snimio, 300 – 400 filmova dokumentaraca. Ne bih mogao da kažem da sam birao neke teme, nego da teme biraju mene. Prosto se tako desi. U nekoj fazi sa svojih dvadeset pet –šest godina radio sam filmove iz jednog potpuno drugog ugla, naravno, više su imali neku ironiju, bili su na ivici groteske, a onda su došli ratovi, sve te nesreće, sve teške i turobne stvari koje smo prošli uticale su i na mene lično. Nesvesno, pod uticajem svega toga krenuo sam drugim pravcem, uslovno rečeno mnogo „ozbiljnije” sam počeo praviti filmove, ozbiljnije u smislu pristupa i nekog razmišljanja. Kao autor nemam taj tematski profilisani okvir kojim se krećem u smislu da se bavim samo materijalnom ili duhovnom tematikom ove ili one vrste, to jednostavno dođe iznutra, emocija se odaziva na Poziv, neka tema me privuče ili ne ili jednostavno prođe pored mene. Na primer privuklo me je stablo koje se spojilo s crkvom (prim.a. film „Život”), milion ljudi je pre mene prošlo a nije se zakačilo za to, meni je to bilo interesantno. Onda, posmatrajući iz druge vizure izbeglice (prim.a. film „Kolo”), ne baveći se njihovom gorkom, teškom sudbinom, pronašao sam,, preko kola ono što su sačuvali, ono što je bio i ostao njihov jedini koren i sprega sa rodnim krajem. Tražim uvek, ako priđem nekoj temi neki drugi ugao iz koga ću probati ispričati priču.
Dobitnik ste mnogo nagrada, gotovo da nije bilo festivala kod nas, a i značajnijih festivala u inostranstvu bez prisustva nekog vašeg filma. Posle tolikog produkcijskog rezultata, da li još imate želju za tom vrstom egzibiconizma koji ima svaki umetnik?
—Nikad nisam pravio film da bih dobio nagradu, ako vredi nešto on se sam otme, sam uradi svoje. U poslednje vreme prosto ne šaljem filmove na festivale. Došla je tako neka faza, nešto se ugasilo. Jednostavno tako se desilo, došlo je do promene u načinu gledanja na takve stvari. Svaka faza u životu donosi nov način gledanja na stvari, nova iskustva, novu zrelost i pravac posmatranja i delovanja se menja. Možda će ponovo naići neka druga smernica, ali u ovom trenutku to je tako.
Došli ste iz Sarajeva, posle Dejtonskog sporazuma. Koliko Vam znači film „Krst(ić),čija je tematika potresna priča jednog zločina iz bliže istorije?
—To je jedna autobiografska priča. Snimao sam taj film, kopao mrtve i nosio njihove stvari, to su svi moji sugrađani, rodbina ljudi koji me znaju, to je moja autobiografaska drama. U tom trenuku nisam razmišljao o filmu, nisam imao ni ideju ni želju, jednostavno sam hteo da zabeležim, ali refleks nekoga ko je filmadžija je bio –pa ko će to drugi uraditi ako ne ja. Snimio sam i srećan sam zbog toga što je ostao taj materijal zabeležen i što su ljudi u Srbiji i u inostranstvu s tim bili upoznati. Sećam se, na martovskom Festivalu 1996. kad je film „Krst(ić)” dobio Gran pri, RTS je direktno prenosio dodelu nagrada i objavili su samo moje ime i prezime i da je film dobio Gran pri a da nisu pustili niti jedan jedini kadar. To je bila politička stvar, isto kao i o ezgodusu Srba iz Krajine da se mnoge stvari prikrivaju. Gledajući kasnije taj film, ljudi su saznavali stvari koje su se iz političkih razloga od njih krile. Čak i ove godine, na retrospektivi mojih filmova u Čačku, puno ljudi je prvi put za sve ove godine saznalo da je nešto tako uopšte i bilo u stvarnosti. Pomislite onda kakve su reakcije u svetu, kad se gleda taj film, kad je kod nas tako. S druge strane,ovakve filmove je jako teško raditi, a da ostaneš na površini, da se oslobodiš subjektivnog osećaja i uradiš nešto iznad tebe. To je jedna strašna bitka i nisam gledao taj film od njegovog nastanka pa evo do februara ove godine u Čačku, nisam imao želju da ga pogledam jer evocira neke emocije, dira po ranama koje čovek prosto želi da zaboravi, udalji. No prošlost ne možeš udaljiti od sebe.
U nekoliko filmova obradili ste teme o nekoj vrsti pomirenja suprotnosti, pri tome mislim na „Drita”, „Trag”, „Čuvari tišine”. Koliko različitosti mogu da koegzistiraju u harmoniji, da li je harmonija te vrste uopšte moguća?
—Već sam rekao da ne biram teme, ali možda me je podsvesno baš traženje takvog odgovora i privuklo. „Trag”je jedna potresna drama, Bosna i Hercegovina je prvak sveta u sedećoj odbojci (prim.a. –paraolimpijskim igrama), a članovi reprezentacije su jedni druge načinili invalidima. U filmu članovi ekipe i kažu da je još ostalo preko četiri hiljade neeksplodiranih nagaznih mina, time sam hteo da pokažem stvari koje nas upozoravaju na našu glupost. Kad ljudima pokažeš posledice svega što su radili, svi se zapitaju –pa čemu je sve ovo bilo? Sad svi zajedno su reprezentacija, sede i igraju zajedno, a ja sam u filmu insistirao na kadrovima sa posečenim brezama, mladim stablima koja padaju, na jednoj metafori mladosti, posečene mladosti. Onda, pomenuli ste „Drita”, to je film o komunikaciji dva na izgled nespojiva sveta. Ljubav između Albanke i Srbina porušila je sve nespojivo. Koliko god da je Drita prolazila pakao i agoniju, nju je ljubav prema mužu i deci držala, pa nju su i izbacili iz porodice, zajednica ju je kamenovala i opet, ta snaga ljubavi je jača od naše gluposti i od onog što na silu želimo da učinimo ili da probamo da razbijemo. Ljudi se troše u nekim prolaznim, ništavnim stvarima, i onda kad prođe neko vreme postanu svesni, ali ostaju neki tragovi. Ti tragovi treba da nas upozore za ubuduće. Jer ako takve stvari ne dopru do nas opet ćemo praviti iste gluposti, i tako glupost uz glupost, sve nas je manje, a sve smo dalje jedni od drugih.
Uz ovakva razmišljanja, neizbežna tema je i praštanje. Posle svega što nas je snašlo, imamo li još uvek sposobnost praštanja, onako kako nas sve religije na svoj način uče?
–—Prosto mislim da mi, da imamo više vere u sebi, ne bi bilo ni svih ovih nesreća. Ne mislim samo na nas, pravoslavne vernike, nego i na katolike i na islamsku zajednicu. Svi redom se busamo u prsa da smo to i to, da smo verujući, a u stvari, po meni ta naša vera je lažna, više deklarativna nego unutrašnja i istinska. Nekad i ovako razmišljam –gde je komunizam trijumfovao? Pobedio je upravo i najviše u pravoslavnom svetu, u pravoslavnim zemljama. Mislim da imamo tu unutrašnju labilnost i da nismo postojani, da se tražimo, a da smo u Hristu, da smo u veri, jednoj istinskoj veri onda bi mogli koješta da rašimo na način kako nas uči Jevanđelje. Mi sve imamo ispred sebe a ne želimo to da vidimo. Jovan Bogoslov u Bibliji kaže –„Na početku beše Reč. I Reč beše od Boga”. Dakle koji je to početak? Bog je stvorio Zemlju i na kraju ostavio je. Ali nije. On je Stvoritelj, ali je nije izrazio, on je ostavio nama, ljudima, da li kao nagradu ili kao kaznu, da izrazimo i samog Boga koji ju je stvorio. Sad, koliko smo mi dostojni te nagrade, odnosno, da li smo u stanju da izrazimo i Boga i shvatimo njegovu veličinu i suštinu našeg nastanka i postojanja, to je glavni problem. A kada čovek izgubi veru, zakorači ni u šta. Dakle –u prazno! U današnje vreme kojim vlada materijalistička, aristotelovska filozofija u kojoj se svaka stvar može razumski spoznati i uraditi, materijalno je trijumfovalo nad duhovnim. U istorijskoj utakmici između materijalizma i Platonove ideje da su umetnost i vera izvanrazumske i podsvesne, imamo Ničeovog natčoveka u kome čovek teži da vlada drugim čovekom i koji poništava Boga, Marksa koji je negirao njegovo postojanje, izgubili smo Boga i time praktično zakoračili–niušta. U eri materijalnog, dakle niučemu nismo ni svesni da smo robovi, zavisni od platnih kartica, hipoteka, kredita…To što idemo materijalističkom linijom razmišljanja dovodi nas do toga da samo mislimo da živimo slobodno. Opet, kada dođe suma sumarum, mi se setimo Boga, i to samo kad nam je najteže. To je naš problem. I zato mi ne možemo doći do prašanja, pokajanja i svih uzvišenih hrišćanskih postulata. Da se držimo nekih od njih i mi bi bili drugačiji. Ne bi bilo ratova, svih gluposti koje smo pravili i koje pravimo. Dar od Boga da izrazimo svet nismo izgleda ni znali koristiti.
Etičari iz oblasti savremenih komunikacija upozoravaju da ćemo u ovoj eri brzog tehnološkog napretka medija i uticaja koji imaju na ljude jednog dana doći u situaciju da živimo u svetu koji će biti simulacija svih božijih načela, a onda će se i čovek sam od sebe poništiti. Koliko smo mi daleko od toga?
—Gubljenjem vere, zakoračivanje u ništa, gubimo i one vrednosti koje su nas toliko vekova do sada očuvale. Divnu jednu stvar je rekao vladika Irinej Bulović, da kada bi se mi pitali, mi koji živimo za crkvu i oko crkve, ona bi davno nestala. To nam govori da crkva nije ni ljudska ni naša nego Božija i da je čuva viša sila. Mi smo suviše mali da bismo to razumeli. I nas Srbe čuva taj kosovski mit, koji je u nama duboko, nekad nismo ni svesni da smo uradili nešto što nas je spasilo. Nekad se pitamo zašto nas, od svih naroda, baš nas, svet jedino ne razume. Postoji u nama neki čudan otpor, neki nagon da iz inata uradimo određenu stvar. Čudne su te refleksije koje valjda nosimo tom svetosavskom linijom ili kosovskim mitom i zato kažemo da smo ”nebeski narod” , ali u metaforičnom smislu, da smo neuhvatljivi i nepredvidljivi. To je možda naš kvalitat i zato smo i opstali. Verujem, dok ima tog arhetipskog u nama , a bojim se da globalizacija i sve ovo što se dešava, urušava ono što su naši ključni temelji, a to je porodica i vera. Indikativan primer koji bih želeo da navedem –kad sam bio na Kosovu na snimanju filma o maloj Milici, jedan stari Albanac mi je rekao– „Sine, ja gledam sada ovu našu omladinu, ovo nije prava albanska omladina, posebno devojke i žene. Ako se ovako nastavi sve ono što smo mi stvorili, oni će proćerdati.” Dakle i jedan stari Albanac vidi koliko daleko ide uticaj spoljašnjih faktora na tradicionalne vrednosti. Krsta Škanata je 1965. napravio divan film „Uljez” koji se nalazi i u američkom studiju za film kao jedan od najboljih dokumentarnih filmova. Priča se odvija na Kosovu kada dolazi jedan bager da proširi rudarsko okno. U mestu u kome svi žive zahvaljujući rudniku, u početku s nepoverenjem gledaju u bager. A onda on kopa, kopa i zahvaljujući njemu, ima više posla, veće su plate, ljudi počinju da troše na materijalne stvari zaboravljajući tradicionalne i duhovne vrednosti. A onda je fantastično završio priču, zato je i nazvao „Uljez”, prosperitet nije pokazao kao nešto pozitivno, vidite kako se ruda kopa kao da kopa njihovo srce, njihovu dušu, iz rudnika odlazi voz koji vuče rudu, vuče svo to crno zlato i duše više nema. Prosperitet i nije prosperitet ako ga, kao naslov ovog filma posmatramo, može biti i uljez. Nekad i ne razmišljamo o tome tako, ali danas jureći za poslom, za parama, od prvog do prvog u mesecu, grabeći način da preživimo i ne shvatamo da imamo problem s nama samima u ovoj eri prosperiteta.
D. Elčić na snimanju filma Igra
Utonuli u sve to, nekada se i čovek i trgne i probudi!?
—Razume se, nekad ga nešto probudi, recimo spoznaja rata ili nesreće kroz koje smo prošli. Sve što smo vekovima stvarali završava se tako što za jedan dan otac zaključa vrata, i ponese čak i ključ, mada pojma nemam što će mu taj ključ, uzme najosnovnije stvari i ide dalje. Kad spoznaš da materijalno koje poseduješ nema suštinsku vrednost, da je mnogo vredniji sam život, i vera i duhovnost i ljubav. Samo nas to može spasiti, ja ne znam šta bi to moglo biti drugo, jer bez toga nemaš nekog cilja i zapadaš u jedan ćorsokak koji bih nazvao –trošenje smisla. Dakle, trošiš smisao svog života. Kako mladi danas odgovaraju na pitanje –šta radiš? Gluvarim.., smaram se.. , blejim..Znači, ne radim ništa, a to opet znači da je njegov smisao–ništa! Gledam i filmove koje prave mladi ljudi –većina se tematski vraća unazad, pominju prošlost kao neko bolje vreme. Zamislite u kakvom smo mi stanju kad mlad čovek ne vidi svetlo u budućnosti, ne vidi ni budućnost uopšte. Koliko smo mi u jednoj retrogradnoj situaciji, strašnoj, i duhovnoj i moralnoj i ekonomskoj i svakoj. Deo mog posla je da se bavim takvim stvarima. Mladi nemaju želju da nešto urade u životu, porodice su potpuno poljuljane, roditelji su postali posesivni, previše zaštitnički i tako jedna mladost prolazi bez želje i bez volje da se nešto uradi. Generalno se sve polako srozava. Nadam se da će se desiti jedan „Faust” koji će nam doneti svetlo i koji će nas preporoditi. To se mora desiti. Jednostavno iz svake krize se rađa nešto dobro, nešto pozitivno i ubeđen sam da će se nešto tako desiti.
Svi pojavni oblici krize su s nama u saživotu već dugo. Koliko se to odražava na mlade generacije koje Vi izvodite na put?
—Čini mi se da smo se toliko izlomili da nemamo više ni volje ni energije, a ni bilo kakve želje, kao da nam je neko i želju uzeo. Mnogo je dvadeset godina patnje. To je stvarno dug period, jer onaj ko se rodio u to vreme sada je već prešao punoletstvo, već je sposoban za život, a period agonije se još nije završio. Ratovi, bombardovanje, siromaštvo ne mogu proći a da ne ostave posledice. Generacije koje primamo na Akademiju, kada ih pratimo, možemo da osetimo kada se ko rodio i koji deo krize je zakačio. Generacije pre zadnjih ratova, sasvim drugačije gledaju na život i na sve ostalo. Mlađe generacije su bezvoljne, apatične, nekreativni, neinventivni, to su mladi na koje se odrazio refleks društvenih zbivanja, to su ”ranjene generacije”. Veliki je problem na koji način njih obnoviti, regenerisati, šta ih, osim želje da odu u inostranstvo može pokrenuti. Niko svojevoljno ne ide u pečalbu, mladi ljudi su jednostavno naterani na to, ovde retko da dobiju šansu da snime film. Ono što je osnovno, a to je pravo na rad, jer ipak si se za to školovao ovde je uskraćeno. Država bi stvarno nešto morala učiniti da se stvari pokrenu na bolje.
Ali, mi smo država, svako pojedinačno, pa ništa ne činimo?!
—Istrošeni smo mnogo, bezvoljni smo da bilo šta uradimo. Jednostavno nam treba jedna nova generacija koja će da uzme metlu i da sve ovo počisti. A šta sa ovim generacijama? Gde je tu snaga za revoluciju? Za promenu? Uzmite Alberta Kamija i pročitajte, shatićete da ne želite da budete Sizif, da želite da razbijete taj kamen koji ste osuđeni da gurate, da ga se oslobodite.. A mladi ljudi danas guraju taj kamen kao da su navikli na njega i nemaju želju da bilo šta promene.
Svojim plodnim delanjem u svim oblastima filmske, televizijske, i edukativne delatnosti,s ozbiljnom odgovornošću prema sebi i drušvu, kome se kroz rad daje, prof. Elčić, kao da je do sada ispunjavao ono iz Prve poslanice Svetog Apostola Pavla Korinćanina „Slabima sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.”. Čovek koji se tako široko daje u svim poljima svog delovanja na najprostiji način smatra da samo ispunjava svoju ljudsku dužnost.
Milunka Nikolić
