Gledam jutros kroz prozor, lepo napolju, subota, ne ide se na  posao, ma milina. Ali, treba do rodbine. Kad god pomislim na ženine, nešto mi se i ne ide..Dobri su ljudi, nismo imali probleme, hoću da kažem, tolerišemo se i poštujemo do granica pristojnog. Tako je zadnjih dvadeset i kusur godina. Kako je žena već sinoć nagovestila da nismo bili, eto, mesec dana, znam da je taj krajnji rok istekao danas.

Evo nas u kolima. Sve vreme u glavi prevrćem jednu misao- na koji način će li se tašta obradovati- osmehom na desnu stranu lica ili iznenađenim podizanjem obrva uz ravnomeran osmeh. E, nije svejedno. Kad se nasmeje na desnu stranu, znam da se ova moja nešto požalila, ne znam kakve mi grehe u poluvremenu između poseta pripisuje, ali tašta uvek nađe način da me prekori a da nikad do kraja nisam na čisto za šta li sam kriv. Za dvadeset i kusur godina braka čovek jednostavno nauči da tumači signale i sa fotografija njenih daljih predaka.

Stigli smo, i eto ga – osmeh na desnu stranu. Stanem na momenat, da li da počnem da se prisećam ili da se jednostavno spremim na primedbe, ionako nerazumljive, pa da unapred priznam da sam kriv.

—„Daj malo zabiberi udarac! ”

Nema formalnog uvoda  ali priča počinje polako. Brzo prelazi pozdrave i počinje sa mogućnošću da se ode na odmor, nismo bili, ima pet godina. Vidi, pa ni ja nisam računao, ali se u momentu sabiram– kad  je ono mlađi  sin završio srednju? Stvarno– prošlo pet  godina! Priča se nastavlja u psihološkom smeru– kao iz svog iskustva znam da svaki brak ulazi u monotoniju, potrebna je promena…

—„Nešto se ovde zbiva što ja ne razumem! ”

Priča li ona to o svom braku ili pravi aluzije na moj sopstveni? Pogledam u ženu, okrenula se ka bratu i snaji i pričaju nešto u  pola glasa. Tast uljudno služi rakiju, pita jesam li za meze…A tašta navodi priču na to kako su se rođaci, valjda od njene familije , razveli, a svi mislili da su srećni, bili su u tako divnom braku više od dvadeset godina i dvoje zlatne dece ostadoše bez roditelja, takoreći –siročići…Nešto mi ta priča nije baš ni nalik na familijarno ćaskanje posle mesec dana pauze. Sve bih da prekinem ali se ne usuđujem.

—„Ostavi to, i onako, ja to ne bih razumeo.”

Skupio sam hrabrosti da, u trenutku kad je ustala da okrene gibanicu u rerni, pomenem moje roditelje koji nikad nisu imali problema u braku, bar ih ja nisam video, a da nisu nikad išli na letovanje. Roditelji mi, inače, žive na selu, pa kud bi oni to na letovanje? U tom trenutku je vruć pleh tresnuo malo jače na sto i tašta se okrenula. Ne razume me ?! Ne razumem ja nju?! Neko tu…

—„Genije je pobrkao sve moguće signale, krenuo je u pogrešnom pravcu!”

Nisu to ista vremena, nisu to isti ljudi..Sad, polako uz gibanicu, priča kreće u sociološkom pravcu. E, sad i seljaci idu na more, nema to više kao nekad, nisu to ni oni seljaci sa motikama po ceo dan u njivi, to sad mehanizacija ostavlja dovoljno vremena i za odmor, a i, ljudi su se promenili. Znaju sad i na selu šta je fejsbuk, šta su letovanja, gde i kako se bukiraju aranžmani, ni seljak čovek ne ide da tabana po agencijama, nego lepo, sedne pod trešnju, lap top u ruke i gotovo. A eto, mi, tolike godine, deca su se odvojila, svako ima svoje, valjda možemo sebi da priuštimo jedno letovanje na rate..Aha, sinulo mi je ono što naslućujem..

—„Dobro, dobro, cifre ne lažu! ”

Dok je stezala u ruci tanjir sa gibanicom, umotan u belu salvetu, za poneti, uhvatio sam ženin pogled pun molbe i nejasnog straha ispod oka. Malo sam bio i zatečen, kad smo seli u auto, očekivao sam da će mi se obratiti bar sa izvinjenjem ili makar da nastavi s temom koju je započela njena majka ali direktno. Iskreno, bio sam ljut, očekivao sam izvinjenje, za ime sveta, posle više od dvadesetak  godina braka, može direktno da mi kaže šta želi! Milione, šta milione, milijarde i kvadrilione puta smo se o svemu zajedno dogovarali, pa zar tome ne služi brak. Što smo se primicali kući, bio sam sve ljući. Mislio sam, kad otvorim ulazna vrata, to će biti vrhunac i počeću da vičem..

—„Madam, ne treba mi vaša ljubav, imam zavoje koji će da me greju!”

Kad smo ušli, svim silama sam se trudio da se obuzdam. Zašto se požalila majci, zašto meni nije predložila! Okrenuo sam se, mislim da sam i bio crven u licu.

—Pre nedelju dana nam je bilo dvadest pet godina braka. Bio si s društvom na pecanju od tri ujutro do posle podne, a onda si zaspao– rekla je, gledajući u pod.

Ništa nisam rekao. Samo sam otišao u sobu, uključio TV, a u glavi sam svo vreme vrteo crtani koji sam još uz decu zavoleo:„Sofronije traži ženu”.

M. Nikolić