Ono što Užice čini prepoznatljivim na kulturnoj karti Srbije i šire je svakako neosporan talenat i istrajan rad darovitih pojedinaca i institucija. Već dugi niz godina užičko Narodno pozorište je uspevalo da se, noseći se sa teškoćama društva u kome deluje, vine iznad granica malog grada stešnjenog u brdima i stapajući kvalitet i istrajnost učini da isti taj grad postane simbolom jedne od najstarijih vrsta umetnosti u svom suštinskom obliku. Nikada u svojoj viševekovnoj istoriji, rad pozorišta nije mimoišao ni jedan ni nagoveštaj ni konkretno zbivanje društvenog života u svim bitnim segmentima. Kako se aktuelna dešavanja i nekoliko tekućih problema odražavaju na rad užičkog pozorište, razjasnio nam je direktor Zoran Stamatović.
U našim medijima plasirana je informacija o raspodeli sredstava grada iz budžeta iz koga se i pozorište finansira. Po ovoj odluci za rad pozorišta je planirano pet miliona dinara. Da li je to više ili manje u odnosu na prošlu godinu?
— Prošle godine je ta cifra bila 5 150 000 dinara, što znači da je ove godine za rad naše kuće odvojeno nešto manje sredstava. Kada se uračuna i inflacija onda to znači da su to znatno manja sredstva. Budžetska sredstva su namenjena za finansiranje rada pozorišta od 1. januara do 31. decembra tekuće godine i to je ono sa čim moramo, bez obzira na naše želje ili stvarne potrebe da kalkulišemo. Ne postoji mogućnost korigovanja tih sredstava, jer to pitanje rešava samo Skupština grada, i to će pozorištu biti dostupno u onom tempu kako se bude punio budžet grada. U stvari, to je gornji limit, i jedina korekcija koja bi se, ako do nje dođe, mogla očekivati je samo da ta sredstva budu manja, što opet nije u našem domenu ni razmišljanja, niti razmatranja– objašnjava Stamatović.
Mnogi u ovim teškim ekonomskim vremenima izlaz i za privredu, a time i za institucija kulture vide u pristupanju i članstvu u Evropskoj uniji. Čak postoje i tvrdnje da će institucija kulture tada doživeti jedan ekonomski procvat koristeći različite fondove EU. Šta je u stvari, po Vašem mišljenju prava istina u ovim očekivanjima?
—Pitanje EU nije pitanje našeg opredeljenja. Država se u tome izjasnila i potpisala pretpristupni sporazum. Mene to raduje, u tom smislu da ćemo standarde u poslovanju koje koristi EU morati prethodno da prihvatimo, pre nego što budemo član EU. Negde tu jedino vidim nadu za nas. Uopšte ne delim mišljenje niti političara koji to tako lako obećavaju, niti običnog sveta koji to lako veruje, da će nama neko ni za šta dati neke velike pare. Iskustva sa fondovima koji se koriste govore da ima dovoljno mogućnosti. Dovoljno pametni aplikanti, odnosno korisnici sa ovih naših prostora će moći da računaju na određena sredstva. Kolika su to sredstva i kakva su to sredstva, ja ne znam. U oblasti kulture, iskustva Crne Gore koja je po ovom pitanju ispred nas, iskustva Hrvatske koja je već članica EU ne govore ništa što bi moglo da obraduje nas poslenike u kulturi. Prosto, EU želi u svojoj politici da svaka država razvija svoj identitet van evropskog , a kultura i obrazovanje stanovništva se u nekoj meri smatraju identitetom naroda i biće stvar politike države, dakle kulturne politike koliko će, u kojoj meri, kojim pravcima i na koji način razvijati svoju kulturu. EU ni na koji način ne želi da ograniči nacionalne interese u kulturi, ona ih podstiče tako što ih ne ograničava. Dakle, niti od EU možete očekivati da oni investiraju u nacionalnu kulturu, a takođe neće biti niti kakve vrste ograničenja, s druge strane. Mislim da stvar kulturne politike države i kulturne strategije našeg grada i regije i pitanje svesti o potrebi kulture u ovoj državi ovakva kakva je, i kakva će biti u narednih deset godina kad budemo blizu ili već član EU je lično pitanje svakog pojedinca koji će to, kroz svoje predstavnike u skupštinama gradova, opština, republike praktično odrediti sebi kao put. Ne treba očekivati da će Nemačka, Engleska, Francuska ili neka druga članica EU više razvijati naše nacionalne interese i nacionalnu kulturu od nas samih. Ako budemo imali potrebu, želju, mogućnost da je sami razvijamo, razvijaćemo je, u suprotnom, niko to neće uraditi u ime nas. Praktičan primer je vodeća zemlja EU, mislim na Nemačku koja najviše ulaže u svoju kulturu, i koja to ne čini to iz evropskih fondova već iz sredstava svojih poreskih obveznika, dakle iz svog budžeta. Naše pozorište odlično sarađuje sa norveškom ambasadom, sa španskom ambasadom koji su finansirali predstave svojih pisaca Ibzena i Huana Majorge koji se igraju na našoj sceni—kaže Stamatović i dodaje:
—Njihov interes je širenje svesti i upoznavanje njihovih kultura, a bilo bi jako pozitivno da i mi imamo tu količinu i svesti i mogućnosti da se, na taj način i dela naših pisaca igraju u drugim državama. Naša pozorišta su otvorena, a u užičkom pozorištu se ravnopravno igrani i domaći i strani pisci, ljubomorno čuvajući svoj identitet, ali trudeći se, da pri tome primenimo principe poslovanja EU. Nama, sam ulazak u EU neće doneti ništa novo jer mi već petnaest godina poslujemo po principima EU, to će biti novost samo za one koji su se trudili svih ovih godina da to ne urade. Već godinama smo suočeni sa restriktivnim budžetima i umemo da čitamo te budžete, da ih reprodukujemo i da se u okviru njih racionalno ponašamo. Višak slobode i višak mogućnosti ne postoji, mogućnosti su ograničene talentom pojedinaca a talenat pojedinaca će odrediti kreativan narod i kreativnu državu. Količina obrazovanja i potreba za kulturom je lična potreba kao što je i lična potreba za odevanjem, ishranom…Država jedino mora propisati minimum koji planira za svoje građane i truditi se da taj minimum svima ravnopravno obezbedi. Ostalo je individualno, izbor da li će neko ići u bioskop, ili u pozorište ili na utakmicu ili na sve to zajedno. Jedino što bih voleo je da sve češće i sve više budemo u prilici da sami, bez uticaja bilo koje moći možemo da određujemo svoje sklonosti i sposobnosti gde ćemo letovati, ići na zimovanje, koju vrstu kulturne potrebe ćemo zadovoljiti.
Jedna od aktuelnih tema u Užicu je i ideja o osnivanju Univerziteta, a u okviru njega i Fakulteta pozorišne režije. Da li ste upoznati sa dešavanjima po tom pitanju i kakvo je Vaše mišljenje o samoj ideji?
— Po tom pitanju niko me nije pitao ni za mišljenje niti za podršku. Video sam da su kompetentni ljudi izabrali da to urade i nemam ništa protiv da to nastave da rade. Po meni u plan razvoja obrazovanja mora biti uključen i plan budžeta i plan resursa, grubo rečeno resursa, jer se radi o ljudima, koji će biti obrazovani na tom fakultetu. Tu će se upisati mladi, pametni, talentovani ljudi, a država koja nema plan kulturne politike kojom je predviđeno da joj ti mladi, pametni i talentovani ljudi trebaju, ulazi u problem da će imati puno mladih, pametnih, talentovanih i nezaposlenih ljudi, koji će morati svoju pamet i talenat negde da koriste i bojim se da tim ne otvorimo problem destrukcije. O čemu govorim? Trenutno, u Užicu ima deset mladih odličnih, ali nezaposlenih glumaca. Pozorište se trudi da svima, rotirajući ih, da šansu na ovoj sceni. Pošto ništa ne znamo o stvarnim planovima za školovanje kadrova tog profila, ako se svake godine pojavi po deset novih, a više nema mogućnosti za njihovo angažovanje onda je to problem. Konkurencija na nekom tržištu je dobra ali, morate prvo da me ubedite da postoji tržište glumaca u Srbiji, da postoji tržište kulture u Srbiji, pa ću početi da zagovaram tu vrstu tržišne ekonomije. Ovako sam skeptičan, mora dobro da se planira koja vrsta kadrova treba, koja će se vrsta kadrova od školovanja do umetničke i svake druge zrelosti koristiti za dobrobit društva. Nadam se da ljudi koji su tu ideju o Fakultetu planirali imaju to na umu i da će to na najbolji mogući način iskoristiti.
Nedavno smo bili suočeni sa mogućnošću da pozorišta u Srbiji prestanu s radom zbog Zakona o zapošljavanju kojim se onemogućava angažovanje honorarnih saradnika u pozorštima, a nakon sastanka sa nadležnima iz Ministarstva za kulturu u medijima smo imali prilike da čitamo i čujemo ohrabrujuće vesti o izuzimanju pozorište u primeni tog zakona. Koliko i šta je od sveg tog tačno i šta se očekuje od tog dogovora?
—Sastanak je održan i zaključen sa nekim pomirljivim saopštenjima. Mediji su preneli i izjavu ministra Tasovca da „kucamo na otvorena vrata”, ali ja i dalje očekujem tu odluku. Meni, kao direktoru institucije kulture svako obećanje postaje značajno samo onda kada bude objavljeno u Službenom glasniku kao odluka ili uredba, akt sa zakonskom snagom. Tad jedino to ima smisla za mene, kao prvog činovnika ove kuće. U suprotnom mi moramo da radimo po zakonu, sve, ne samo što se tiče ovog zakona. Mislim da nismo trebali da dođemo u situaciju da se taj zakon odnosti na pozorište i duge institucije kulture jer je nemoguće omogućiti rad. Kažem– nemoguće. Život i opstajanje pozorišta kroz vekove je pokazao da je sve moguće, pa će verovatno i to biti moguće. Šta je bila intencija zakonodavca da to uradi, da se to desi, ne znam, verovatno neka vrsta racionalizacije, ali po mom iskustvu , to ne može biti racionalizacija kulture. Mi smo čekali dve godine da dobijemo rešenje Ministarstva finansija , na intervenciju Ministarstva kulture, da se isprave nepravde počinjene Zakonom o javnim nabavkama, da ne morate glumca ili reditelja uzimati na tender, ili da festival koji ima zvaničnog selektora ne mora raspisivati tender. Nešto što je umetnost ne može biti predmet tendera nego predmet rasprava. Ništa nemam protiv da država ili poslodavac odredi limit sredstava u okviru kojih to može da se kreće, i na koji način se to može upotrebiti. Svako ko daje pare ima pravo da kontroliše trošenje istih kao i njihovu namensku upotrebu. Na kraju, obećanja su data, ali ja se iskreno nadam da će ministar ta obećanja i ispuniti.
M. Nikolić
