U Gradskoj galeriji u Užicu večeras je otvorena izložba skulptura i crteža Nikole Petronijevića kojom je autor obeležio 45 godina likovnog stvaralaštva.

„Kada govorimo prvo o keramici, pa o skulpturi i opštem delovanju Nikole Petronijevića, u užičkom likovnom krugu od 1970. godine prošlog i petnaest godina ovog veka, mi imamo pred sobom i oko sebe jedno gospodstveno delo, i telo i dušu. Njegovo gospodstvo je sintetičko. On je uvek bio čist u estetskom smislu, jer je bio obezbeđen i sređen egzistencijalno. Odatle njegova keramika i skultura pogotovo poslednjih decenija nije bila otužna i zatrpana, pozajmicama folklore religioznog kiča ili nacionalne slavoljubivosti. Ona je pročišćena do svoje elementarnosti, ali ta elementarnost nosi šifru, znak dubokog poniranja u praiskonsko i čoveka i njegovog bića i suštastva.”, napisao je u katalogu mr Obrad Jovanović, koji je otvorio izložbu.

Nikola Petronijević

Užičanin, Nikola Petronijević, rođen je 1943. godine, a školovao se u Užicu i Zemunu, član je ULUPUDS–a od 2004. godine u sekciji vajarstva. Od 1969. godine izlagao je u mnogim galerijama, njegovih dela je bilo u Čačku, Beogradu, Pirotu, Banja Luci,Višegradu i drugim mestima. U vajarstvu je 45 godina, a ističe da ga je u ovoj umetnosti održao neki unutrašnji nemir.

—Ne postoji dan kad nisam nešto uzeo u ruke. Ako baš ne mogu da radim, makar uzmem dleta da vidim da li su oštra, obiđem atelje, pogledam kakav je materijal pošto je jedan veliki deo izložen vremenskim uticajima, pa zato proverim da nije pokisao. Zimus sam radio i pri niskoj temeperaturi, a komšije su bile iznenađene što tada radim—priča Nikola i dodaje da ni sa jednim materijalom nije lako raditi:

Studija simbola

—Dugi niz godina sam radio keramiku, a drvo radim desetak poslednjih godina, kamen sam počeo da radim pre tri godine i tek sam ušao u neke tajne. Što se tiče drveta lako pronalazim formu koju sam zacrtao i poželeo. Kod drveta i kamena je problem jer se ne može dodati, može se samo oduzeti materijal i tako se samo i stvara, za razliku od gline gde se može manipulisati dodavanjem i oduzimanjem, što je mnogo teža disciplina u odnosu na druge stvari.

Trag u kamenu

Kako je biti umetnik u Užicu i kako su vas prihvatili kao likovnog stvaraoca?

—Grad ne stvara umetnike, oni rastu u gradu. E sad kako ih grad prihvata, to je drugo pitanje. U svakom slučaju u Užicu umetnici više daju gradu, nego grad njima. Tražio sam sredstva za atelje, ali nije bilo para, sad naravno više nema novca ni za neke preče stvari, a kamoli za ateljee. A šteta je za mlade ljude koji završavaju škole, ni vajari ni slikari nemaju uslova za rad, jer ni jedni ni drugi ne mogu da rade u sobi gde stanuju, već moraju imati odgovarajući prostor za stvaranje.

M. H.