Svetski dan dijabetesa, 14. novembar, obeležava se brojnim akcijama udruženja i medicinskih ustanova, organizuju se sportske aktivnosti, edukativni programi ili kontrolisanje telesne težine i vrednosti šećera u krvi kod stanovništva. Kao član Udruženja dijabetičara u Užicu učestvovala sam u nekoliko akcija i na žalost bila svedok da je skoro svaki put otkriven novi ili potencijalni dijabetičar.

Situacija je slična i prilikom besplatnih merenja šećera u krvi koju organizuje Udruženje dijabetičara u Užicu. U saradnji sa Preventivnim centrom Doma zdravlja u Užicu jednom sedmično u trajanju od dva sata su zainteresovani mogli besplatno da kontrolišu pritisak i šećer u krvi. Sa jednom sedmično ova aktivnost se svela na jednom ili ni jednom mesečno i to samo iz jednog razloga-nedostatak trakica za aparat za merenje šećera u krvi. Da li je razlog sve veći broj dijabetičara ili nešto drugo, uglavnom Udruženje svake godine od odgovornih lica i institucija dobija sve manje materijala i uslova potrebnih za rad. A broj osoba kojima je urađeno merenje za samo dva sata je u proseku od 30 do 50.

Zahvaljujući predsednici Udruženja i nekolicini članova, merenja su mogla biti urađena jer smo donosili naše trakice, ali i to nije moglo dugo da traje jer su i nama potrebne. Samokontrola šećera u krvi je od neprocenjivog značaja za svakog dijabetičara jer pruža lekaru uvid u dnevne promene stanja pacijenta. Nekoliko puta sam zahvaljujući merenju na aparatu blagovremeno zatražila pomoć lekara. Veliki broj članova Udruženja su uglavnom stariji ljudi koji nemaju aparate za merenje šećera kod kuće ili im zbog narušenog zdravlja odlazak do labaratorije u Domu zdravlja ili bolnici predstavlja veliki problem. Naglašavam da je na tim merenjima otkriveno nekoliko dijabetičara koji su zahvaljujući savetima članova Udruženja na vreme započeli lečenje. Događalo se da pojedinci i po nekoliko meseci ili čak godinama ignorišu simptome dijabetesa iznalazeći raznorazna opravdanja i objašnjenja. Tek kada vide vrednost šećera u krvi koja im je izmerena shvate da je dijabetes zakucao i na njihova vrata. Zato se i pitam: Šta je vrednije? Nečiji život ili kutija trakica?

A iz ličnog iskustva znam da je put od informacije da je neko oboleo od dijabetesa pa do prihvatanja te činjenice ogroman i ponekad traje i godinama. Dijabetičar sam već 13 godina i od početka sam na insulinskoj terapiji. Prvo dva puta dnevno, pa tri puta dnevno a sada već na inteziviranoj terapiji koja uključuje insulin četiri puta dnevno. Iza ovoga slede samo još dve stvari kao vid lečenja: insulinska pumpa ili transplatacija pankreasa. Sa  besmislenog pitanja kao što je zašto sam prihvatila da dajem sebi insulin, iako je to najbolji način da se sačuva organizam, brzo se stizalo do raznoraznih saveta, pod obavezno onih koji nisu dijabetičari, o raznoraznim čajevima i preparatima koji će me izlečiti u inat modernoj medicini i preko noći. Na svu sreću nisam kao pojedini prihvatala te savete, kao jedinu nadu, utehu i spas, već sam povremeno koristila po neki domaći čaj, ali ne prekidajući prepisanu terapiju. Na kraju krajeva postoji stanje kod dijabetičara koje se zove „medeni mesec” i u toku koga organizam u nekoj vrsti remisije dovede vrednost šećera u krvi skoro na normal, a dijabetičar zaveden takvim stanjem prestane da uzima terapiju. Posledice takvog stava i ponašanja su nesagledive jer posle toga dolazi do drastičnog pogoršanja zdravstvenog stanja.

Svaki virus, prehlada, oboleli zub ili slično kod dijabetičara mogu da dovedu do povećanja vrednosti šećera u krvi. Znam koliko to može da eskalira, jer mi je pre nekoliko godina zbog virusa šećer bio 44,3. Za neupućene tada je gornja granica za vrednost šećera bila 6,1. Teško mi je da priznam ali izgleda da sam tada i sama razmišljala kao mnogobrojni koji neće kod lekara jer ko zna šta će im još pronaći. Ali imala sam sreće. Tek takvo stanje me nateralo da ozbiljno razmislim kako ću se ubuduće ponašati prema svojoj bolesti. Pokušavajući da saznam što više o dijabetesu, lečenju i ishrani, donela sam nekoliko odluka od kojih je definitivno pogrešna ona da ću izbegavati slavlja i veselja. Zaboravljajući da su se neki moji poznanici pomerali par koraka unazad od mene kada im pomenem dijabetes za koji su čuli ali ne znaju tačno kako funkcioniše, izolovala sam i na neki način obeležila samu sebe. Društvena sam,više od 25 godina sam se bavila pevanjem i sviranjem gitare, imam puno poznanika i prijatelja, a tom odlukom sam zatvorila samu sebe u četiri zida. Brzo sam shvatila da takav stav ničemu ne vodi već naprotiv samo pogoršava moje stanje. Zato  sam odlučila da se organizujem tako da ispoštujem savete lekara i nastavim život  sa izmenjenim navikama.

Sada više ne odbijam pozive na svadbe, slave ili rođendane jer brojim samoj sebi zalogaje, preskočim po nešto od posluženja. Obzirom da sam edukovana imam dozvolu i savet svog lekara kada mogu da dodam nekoliko jedinica insulina više ako imam kaloričniji obrok. Insulin se daje u tačno određeno vreme pa je to ponekad problem ali nije nerešiv. Sve nedoumice vezane za svakodnevnu ishranu rešene su odlaskom na desetodnevnu edukaciju u Vrnjačku Banju 2009. godine u objektu Sveti Đorđe, tadašnji Mirko Tomić. Jer svaki novootkriveni dijabetičar pa čak i oni višegodišnji zbog sopstvene neobaveštenosti i  neznanja sredine u kojoj živi, svakodnevno se u panici pita:„A šta ću sad da jedem?” Naravno sve pod uslovom da uopšte ima nameru da se pridržava preporučenog načina ishrane. A čak i na desetodnevnoj besplatnoj edukaciji za dijabetičare svakodnevno su se čule žalopojke na račun ishrane i posebno količine hleba koja je dozvoljena za obrok. Pored doručka, užine, ručka, užine i na kraju večere pa užine ostalo mi je nejasno čemu negodovanje. Kao da niko nije slušao dijetetičare koji lepo kažu: osim nekoliko namirnica koje su strogo zabranjene, dijabetičari smeju da jedu skoro sve ali u određenoj količini i spremljeno na određen način. Ni četiri godine kasnije u Novom Merkuru u Vrnjačkoj Banji situacija nije bila ništa bolja. Moj boravak početkom novembra ove godine na svu sreću ovog puta nisu obeležili komentari pacijenata koji nisu shvatili značaj i prednost boravka u ovom objektu,već stručnost, entuzijazam i predusretljivost medicinskog i nemedicinskog osoblja sa V sprata. Kao rezultat boravka u Banji, kući sam se vratila sa daleko manjim vrednostima šećera u krvi pa samim tim je i broj jedinica insulina smanjen. Pored motivacije i novih informacija sa predavanja iz Novog Merkura sam donela i dva jelovnika po kojima sada spremam obroke.

Postoji podatak da u Srbiji ima oko 670.000 obolelih od dijabetesa. Posmatrajući gužve ispred kioska sa brzom hranom, u picerijama i slično, gledajući kako se deca hrane za vreme velikih odmora, znam da se taj broj svakim danom uvećava. Pored gojaznosti i alkoholizma kod odraslih, sve je više dece i tinejdžera koji su rame uz rame sa njima. Deci možda nije ni zameriti zbog takvog ponašanja, jer je roditeljima lakše da detetu daju novac za pljeskavicu nego da spreme i ubede dete da pojede kuvano jelo. Ne znaju da su članovi Udruženja dijabetičara u velikom broju i deca uzrasta ispod petog razreda osnovne škole. Članovi su i sin i ćerka mog poznanika i to oboje osnovci.

Odavno sam shvatila da moja svakodnevica ima puno pravila i ograničenja, ali me to nije sprečilo da godinu dana radim posao trgovca u Užicu, svakodnevno noseći sa sobom iz Sevojna dva obroka u šerpicama. Aktivna sam onoliko koliko mi to dozvoljava trenutno zdravstveno stanje, i dalje pomalo sviram gitaru i pevam i nadam se stalnom poslu jer trenutno radim idealan posao, ali na određeno vreme. Redovno kontrolišem svoje zdravstveno stanje i idem na sve potrebne preglede ma koliko mi smetale gužve i čekanje. Moja porodica polako menja navike vezane za ishranu jer ishrana dijabetičara je u stvari ishrana ljudi koji vode računa o zdravlju i preporučena je za većinu oboljenja. Znajući koliki značaj ima ishrana, smanjenje stresa i fizička aktivnost za život dijabetičara bez komplikacija, jedan lekar je rekao:„Doći će vreme kada će dijabetičari živeti duže i kvalitetnije od ostalih, jer će voditi zdrav način života.”

Mirjana Milićević